Albanski burek u ulici Bila Klintona, šta sve vidi jedan Srbin u Tirani?

Opijen atmosferom sa Palilulske večeri i misleći o lokalnoj muzičkoj legendi grada Niša Živojinu Isakoviću zvanom Žika Čokalija započeo sam pripreme za put u Tiranu. Nikada nisam verovao da ću bilo kakvo pisanije započeti baš ovom rečenicom, ali izgleda da je u životu zaista sve moguće. U glavi mi odzvanja Čokalijina verzija poznate lokalne numere “Udavija se jedan nišlijski kalfa” uz nevericu da jedna pesma koja govori o čoveku koji se utopio u reci može imati veseli ton, no navikao je ovaj narod da ogugla i na veće nesreće.

Ne mogu reći da mi je bilo naročito prijatno pri pomisli da idem u Albaniju i to kao prvi predstavnik familije posle gotovo 110 godina, s tom razlikom što ja idem avionom, a ne peške. Samo putovanje imalo je zanimljivu uvertiru jer sam, ne svojom krivicom, smešten u ulici pod nazivom Bil Klinton… Na samom aerodromu u Beogradu dogodila se jedna pomalo neprijatna situacija prilikom pasoške kontrole, službenica je očigledno dala sebi malo veću slobodu, ali mojoj sujeti bilo je važno da ne ostanem dužan. 

I nisam.

Sve nakon toga teklo je kao po loju, te sam posle leta od sat vremena sa grupom srpskih novinara prilično lako pronašao prevoz koji vodi do samog centra Tirane. Prvi utisak o glavnom gradu Albanije je da Tirana nije baš sve što ste ikada pomislili o njoj. Radi se o urbanoj sredini sa oko 400.000 ljudi smeštenih na nešto manje od 40 kilometara od plaže, a morska atmosfera širi se čitavim gradom, te imate utisak kao da ste u nekom priobalnom mestu. Na svakom koraku možete naići na palme, ima dosta zelene površine što takođe daje “morsku” notu sredini nastaloj na naseobini vizantijskog vladara Justinijana I iz šestog veka.

Grad je čist i uredan, lepo “skockan” i u jeku građevinske ekspanzije, s tim što sam stekao utisak da, za razliku od nas, u Tirani urbanistički plan i prostorno planiranje zaista imaju svrhu. Moram priznati da sam imao predrasude pre odlaska i očekivao u najmanju ruku nešto poput prigradskih naselja u Sofiji, međutim od toga nije bilo ništa. 

Tirana je za Sofiju Njujork, ako govorimo o estetici samog grada.

Zbog velike udaljenosti stadiona Kombetare arene od svog smeštaja, odlučio sam da se posle kraćeg ručka direktno uputim ka stadionu gde je bila održana pomalo čudna konferencija za medije selektora Srbije Dragana Stojkovića Piksija i Aleksandra Mitrovića. Na istoj nije bilo ni vode, što nije uobičajena praksa u novinarskom svetu, ali pomalo izgubljeni Albanci su se oko svega ostalog pobrinuli da sve protekne bez ikakvih problema. 

Smeštaj u ulici Bil Klinton koja se nalazi u južom delu grada imao je jednu prednost, a to je relativna blizina gradskog jezera u velikom parku. Dolazeći do stana nisam primetio preveliku euforiju navijača, možda i zbog toga što zaista nisam razumeo ni reč albanskog, ali s vremena na vreme mogla se videti albanska zastava, uz poneku plavu-žutu krpu sa zvezdicama. Vreme je bilo izuzetno sunčano sa preko 30 stepeni, ali ne previsoka vlažnost vazduha olakšavala je put ka stanu. U blizini smeštaja nalazilo se sve što je potrebno, stigao sam da probam i najlepši trileće u životu, a kako sam bio na više od 40 minuta peške od centra grada i bilo kakvih dešavanja, odlučio sam da ostatak dana provedem u privremenom domu.

Posle Beča, probao sam burek i u Tirani koji je prošao moju strogu kontrolu kvaliteta sa izuzetno dobrim ocenama. Silazeći do grada na dan utakmice zapazio sam decu koja igraju fudbal u slepoj ulici uzvikujući imena Manaja i Broje, a u oko mi je upala i izuzetno raspostranjena estetika žestokih momaka u gradu što mi je izgledalo kao evolucija naših dizelaša iz 90-ih godina 20. veka. Devojke su opravdale svoju reputaciju kada je lepota u pitanju, međutim mnogo tetovaža i ne naročito otmen stil oblačenja malo su pokvarili taj utisak.

Tirana je grad sa mnogo mladih ljudi i izuzetno aktivnim noćnim životom, u svakom trenutku možete pronaći mesto za izlazak, a ukoliko volite mirnija mesta tu su i brojni kafići i restorani, sve što vam je potrebno za kvalitetan život. Ipak, moram istaći i to da se nisam osećao najprijatnije tokom šetnje gradom, ne iz bezbednosnih razloga, već je to bilo pitanje estetike. Uglavnom crveno-crne koja naše ljude odbija izuzetno dugo i snažno. Pored Beograda, i Tirana ima svoj “grad na vodi” koji se nalazi blizu pomenutog jezera sa zgradama izgrađenih u gotovo identičnom stilu kao i Beograd na vodi.

Euforija u gradu počela je od ranih popodnevnih časova kada je reka automobila počela da se sliva ka stadionu. Pored albanskih, bio je primetan i veliki broj tablica sa oznakama takozvane države Kosovo, a kolorit su popunjavale i čuvene zastave “Velike Albanije” sa likovima Ismaila Kemalija i Ise Boletinija. Video sam i drugo lice Tirane, obični ljudi koji ne idu na utakmicu, ali kroz grad ponosno nose boje i simbole nacionalnog tima na sebi što je znak da postoji kult fudbalske reprezentacije u Albaniji.

Što se same utakmice tiče, videli ste već i sami. Dobro, i niste mnogo toga videli, kao ni mi sa tribina, osim nekoliko zanimljivih detalja. Đorđe Petrović i Strahinja Eraković su iskrenim i širokim osmehom propratili dešavanja sa tribina, dok sam zapazio i dvojicu engleskih kolega koji su zapisivali isključivo stvari koje nisu bile vezane za samu igru. Englezi bi zavadili i dva oka u glavi, rekao bi neko i ne bi mnogo promašio. Interesantno, u trenucima kada je srpska reprezentacija izlazila na zagrevanje, začula se pesma koja govori o srpskim gradovima poput Prištine, Prizrena i Đakovice, uz “standardna” skandiranja terorističkoj organizaciji, takozvanoj OVK. Deo srpske delegacije ispratio je finiš utakmice zajedno sa nama, a jedan član je prilično tačno zapazio: “Ovo je najbolji rezultat za sve nas”.

Sve medijske aktivnosti na stadionu završio sam oko ponoći, pa je nakon toga trebalo preći 2,5 kilometara od stadiona do smeštaja kroz ulice prepune albanskih navijača. I to subotom uveče, kada grad vrvi od života. Mala nervoza potrajala je tek do izlaska na gradsko jezero u Tirani. 

Jer, voda smiruje, ali voda ume i da udavi.

Uostalom, pitajte Aleksu, niškog kalfu.