Biti sportski novinar u Srbiji uopšte nije stresno

Sportskim novinarstvom se u velikoj većini slučajeva bave ljudi koji vole sport, dok se mnogi od njih u Srbiji zapravo i razumeju u tematiku koja je bliska i prosečnom ljubitelju bilo kojeg sporta. Fama o "burek-novinarima" verovatno nije nastala slučajno, ali treba istaći da to uglavnom i nisu novinari, već samo popunjavači redova koji pokušavaju da simuliraju novinarstvo. Tako je i nastala odbojnost prema ljudima koji prave vesti, izveštaje, članke, najave i ostale novinarske žanrove kojih trenutno ne mogu da se setim (da ne zamere profesori). Tako je nastalo i nepoverenje u praktično svakoj sferi života u Srbiji.

Ne mali broj mojih kolega redovno je na meti kritika i to je apsolutno normalno, čak i neophodno kada se bavite javnim poslom. Međutim, princip podele u našem društvu obesmislio je bilo kakav razuman dijalog, pa mnogi od novinara ni ne potpisuju svoje tekstove imenom i prezimenom ne želeći da ulaze u bilo kakvu interakciju sa čitateljstvom, makar ona bila i jednosmerna, jer tako možete da pročitate i neke prave bljuvotine.

Sasvim razumljivo, ali možda i pogrešno.

Pojavom društvenih mreža kao mejnstrim medija (ma koliko se to nama "pravim" medijima to ne dopadalo), došlo i vreme izvora sa imenom i prezimenom. Nekih kredibilnih, nekih malo manje, ali i to je način da se odvoji "žito od kukolja". I tu zapravo nema ničeg lošeg, savremeni čovek je u potrazi za što "ljudskijim" iskustvima, zato su i forme poput podkasta prilično popularne u svetu. Između ostalog, upravo iz tog razloga su novinari poput Giljema Balaga, Dejvida Ornstina, Kristijana Falka, pa i Fabricija Romana (doduše, ima Njegoš jedan stih o "Latinima"...) danas toliko popularni i sa velikim kredibilitetom među navijačima.

Vama kao čitaocima ovih redova ovaj tekst ne bi značio ništa ako bih ga potpisao kao Sportske.net, ali vam perspektivu značajno menja činjenica da je tekst napisao i objavio novinar portala Sportske.net Ivan Cvetković koji zaista postoji i ima svoje mišljenje o "gorućim" sportskim pitanjima i sa kojim možete da razmenite mišljenje i sudove. Ne samo po principu "ja tebi serdare, ti meni vojvodo", već i da se složite da se ne slažete i da to bude sasvim u redu. Za to je potrebno obostrano poverenje - kako meni kao novinaru, tako i vama kao čitaocima koje zanimaju sportske teme.

Pitanje imena i prezimena u srpskom sportskom novinarstvu dodatno me je zaintrigiralo nakon jednog komentara na moju objavu na društvenim mrežama. Nakon što sam obrazložio svoje mišljenje o izveštaju direktora fudbalske reprezentacije Srbije Stevana Stojanovića posle Mundijala u Kataru, dobio sam komentar koji aludira na gorepomenute "burek-novinare". Priznajem, ovo me je uvredilo na dva nivoa jer ja zaista volim burek iz rodnog Niša, a i novinar sam po svemu: opredeljenju, struci, vokaciji, nazovite to kako god želite.

"Ako nastavite tako, možda vam Terza da i burek sa sirom, ko zna", dobio sam odgovor profila koji nema ni ime, ni prezime, ni sliku. Ako Zvezdan Terzić ili Milorad Vučelić ili bilo ko drugi zaista ume da napravi dobar burek sa sirom i ponudi mi, ne verujem da bih ga odbio, ali to ne znači da neću pisati kritike o radu njega kao klupskom funkcioneru ukoliko smatram da je to od javnog interesa. Ponavljam, svaka javna funkcija podložna je kritici, ali je merodavna tek ako izađe iz anonimnosti. Isto tako, kritika ne znači napad na ličnost ili neslaganje sa njom po drugim pitanjima, "svete krave" koje se ne diraju ne treba da postoje.

Da me ne shvatite pogrešno, sportski novinar nije baš najopasnije zanimanje na svetu. Teško da ćete naći radnika koji više voli svoj posao od pristojno plaćenog sportskog novinara. O platama u sportskom novinarstvu u Srbiji ne bih jer nije profesionalno, svako zarađuje tačno onoliko koliko je sebe procenio, svidelo se to nekome ili ne. Kao i u svakom drugom poslu, no "nije u šoldima sve". Ime i prezime osnovni je preduslov za bavljenje novinarstvom jer je to jedini način da dobijete legitimitet i poverenje ljudi koji ne moraju nužno da dele vaše mišljenje. Sportske je bio i zvezdaški i grobarski sajt, bili smo i strani plaćenici i domaći izdajnici, plaćeni i pisali iz ubeđenja, ovakvi ili onakvi... Svako od nas u redakciji ima svoje simpatije u odabiru kluba ili ličnosti i to je neizbežno, ali to u informativnim žanrovima poput vesti i izveštaja nikada nećete videti na ovom sajtu.

Priči o nedostatku dijaloga u Srbiji nije mesto ovde jer je sport tek jedna od praktično svih oblasti života u kojoj je ovaj problem metastazirao u našem društvu. Zato javno obećavam, naredna kolumna biće sportskija onoliko koliko okolnosti to dozvoljavaju.

Čovek Ivan Cvetković, glavom i bradom i sa ovo nešto kose na glavi.

Za sada.

"Burek-novinarstvo", kultura dijaloga, Zvezdan Terzić - sve na jednom mestu.

Seriju (ne)redovnih kolumni na @sportske
počeo sam osvrtom na jedan značajan i čest problem u relaciji novinar-čitalac, a to su argumentovana razmena mišljenja i anonimnost.

Čitamo se 👇⚽ https://t.co/N8ut00z7rH pic.twitter.com/GeIbmxIqZR
— Ivan Cvetković (@avant_garde11) February 16, 2023