Dosije "2008", deo drugi - Barsa i Murinjo u istoj rečenici? Kažite posle ovog - "NE"!

Žoze Murinjo je dobio otkaz u Romi, po peti put u nizu odlazi ne svojom voljom, već odlukom kluba. Preciznije, od kako je napustio Inter 2010. godine, iz svakog kluba odlazio je tako što manje ili više nije opravdao očekivanja, i pored one titule sa Čelsijem u drugom mandatu. 

Možda ćete misliti da zvuči previše ludo, ali da li su Barselona i Žoze Murinjo ikada mogli da budu više zajedno u jednoj rečenici? 

Ćavi nije problem, ali ni rešenje 

Pod broj jedan, Ćavi Ernandes nije glavni problem Barselone, ali kada stvari ne idu kako treba, po pravilu prvo ide trener. Mančester junajted je najbolji dokaz za to. Njima smene trenera nisu donele gotovo ništa, kada riba smrdi od glave, mirišljave priče i hvalospevi o dobrom marketingu i zvučnim pojačanjima koje ne isplaćuju uloženi novac, ne znače gotovo ništa. Ćavi je kolateralna šteta post-mesijevske Barselone, ali nije mogao da ne posluša svoje srce kada mu je njegov voljeni klub drugi put pokucao na vrata. 

Ćavi je zastao sa nogama u blatu, koje je bilo samo malo više suvo kada je dolazio, kroz njega se sada lakše korača nego recimo kada je tu bio Ronald Kuman, ali - Barsa je i dalje u istom blatu. I kako bilo ko može da kaže da je Ćavi problem u klubu koji je ostao bez Lionela Mesija, čija je uprava preplaćivala igrače i dovela klub na ivicu bankrota, kada ne može da posluje u fer-pleju i Super liga Evrope mu je jedini izlaz iz svog mulja koji se taloži godinama unazad? 

Ćavi je ostao zaslepljen u svojoj ideologiji, rob je sopstvene i Barsine ideje da nije bitno samo pobeđivati već i pobeđivati lepo. A Barselona sada uglavnom lepo - gubi. Rečenicu koju je urlao na konferenciji ove jeseni da ova Barsa nije ona iz 2010. upravo treba da ponavlja sebi. Jer, on je taj koji na sve načine pokušava da svoju Barsu približi onoj u kojoj je bio glavni dirigent. I u tu ideju više niko ne veruje i zato više ni Ćavi nema poverenje većine igrača, članova uprave. Problem je - nema adekvatnih imena na tržištu, iako je na njemu od danas - Žoze Murinjo. 

Murinjov san - Barselona

Da bi ova priča imala dublji ili bilo kakav smisao, potrebno je da se vratimo u 2008. godinu. Da je priča bila istinita, potvrdio je i dokumentarni film "Take the ball, pass the ball" u kom je ugledni britanski novinar, dopisnik iz Barselone, otkrio kako je Đoan Laporta posredstvom Žorža Mendeša, gledao Murinjovu prezentaciju pod nazivom "Ovako bi izgledala moja Barselona". 

U toj prezentaciji, Murinjo je, nekoliko meseci pošto je dobio otkaz u Čelsiju, do detalja predstavio projekat sa njim na čelu Barselone. Mnogi članovi uprave bili su čak za Murinja, a ko i ne bi u tom trenutku?, ali Laporta je poslušao jednog jedinog koji je bio i najglasniji - Johana Krojfa. A njegova reč vredi nekoliko puta više nego bilo čija druga. Verovali ili ne, iako ste možda to i znali, Krojf je posle pregledane Murinjove prezentacije samo uperio prstom ka - Pepu Gvardioli, tadašnjem treneru Barselone B. I što bi se reklo - ostalo je istorija. Pep je stvorio najmoćniju Barselonu u svojoj, a verovatno i istoriji fudbala. Barsa je osvojila 14 trofeja za četiri godine, a eto vam još jedan podatak za kviz ako nekada budete naišli na isto - Ćavi je u sezoni 2008/09 upisao 29 (slovima - DVADESET I DEVET) asistencija. 

Ali, da se vratimo na temu. Tada je Murinjo bio i nikad bliži i nikad zagriženiji da preuzme Barselonu. Ako ste zaboravili zašto mu je to bilo toliko bitno, podsetićemo vas i da je Murinjo svoj trenerski put upravo počeo na "Kamp nou", najpre kao prevodilac Bobija Robsona, kasnije pomoćnik Luja van Gala, i dugo se potajno nadao da bi mogao da postane i broj jedan. Ipak, postao je broj jedan u Kataloniji, ali kao - neprijatelj. Barsino i Laportino "NE" bila mu je najveća motivacija u nastavku karijere. Preuzeo je Inter i zato mu je verovatno onaj dvomeč protiv Pepove Barselone aprila 2010. godine i najveća pobeda u karijeri. Iako je tek mesec dana kasnije osvojio pehar Lige šampiona pobedom u Madridu nad Bajern Minhenom, koji je, sudbinski, vodio baš njegov "mentor" iz Barse - Luj van Gal. 

Pre nego što kažete još jedno "NE" - veza Deko - Mendeš

Johan Krojf nije više na ovom svetu, Barselona više nije što je nekad bila, a Žorž Mendeš je iskoristio sve turbulencije da pusti svoje korenje i na "Kamp nou". Moglo bi se reći da je odlascima Mateua Alemanija i Đordija Krojfa, sportskog i tehničkog direktora, zapravo potvrda toga. Jer, odjednom je sportski direktor, sam na svojoj poziciji - Deko. Mendešov mali od palube. A svi znamo i ko zastupa Murinja. I još više koliko je Deko za svoju karijeru najzahvalniji - Murinju. Dakle, iako je Murinjo tri sprata, ne stepenika, niže od svog elitnog perioda trenerske karijere, nije nemoguće da kao feniks ipak iskoči i pokaže da nije gotov i da, iako ga je moderni fudbal odavno nadmašio, može da pokaže da ono što je radio davnih dana, nije bilo slučajno.

Elitni trener koji nije imao i elitni tim

Ovo vam je kao ono - šta je starije, koka ili jaje - da li je Murinjo sam kriv što nije dobio elitni tim od kako je otišao iz Real Madrida pa i drugi put iz Čelsija ili su krivi klubovi koji nisu uspeli da mu naprave dostojan elitni tim za najveće domete? Kada je napuštao Mančester junajted, Žoze je rekao:

"Proći će nekoliko godina kada ćete shvatiti da je Junajtedovo drugo mesto u Premijer ligi kao titula". 

Eto, šta biste sada rekli pet godina kasnije? 

Murinjo dugo nije imao priliku da vodi elitni tim. Istina, to sada nije više ni Barselona, ali jeste u odnosu na Totenhem i Romu, pa i taj Mančester junajted iz 2017. i 2018. godine. Barselona ima odlične igrače na papiru, ali joj nedostaje - karakter. I naravno - lider. Katalonski mediji baš na dan kada je Murinjo dobio otkaz, pišu o tome kako je svlačionica izgubljena, jer u emotivnom rasulu nema nikog da preuzme ulogu lidera, i kao roditelj detetu - zagrli ga i uveri da će biti sve u redu, da smo mi ipak jedna velika Barselona. Iako nije.  

A za takvu ulogu, stvoren je - onaj stari Murinjo. Onaj koji ima bolesno samopouzdanje često bez realnih pokrića, neko ko vam ulazi u glavu i pobeđuje u svakoj "mindfuck" igrici. I kome igrači kao takvom slepo veruju i za istog su spremni bukvalno na sve. 

 I pravo je pitanje da li i dalje ima to u sebi, kao kada je Veslija Snajdera, Dijega Milita, Samjuela Etoa učinio najboljim u svojoj karijeri zarad tima i pobede? Kada bi to Murinjo opet probudio u sebi, probudio bi i u Barseloni. Jer, hoćete da kažete da vezni red - De Jong, Gundogan, Pedri ne zvuči pakleno? Zamislite da ga ima Pep Gvardiola. Arauho je najtraženiji štoper na svetu, pravi kapiten, ali trenutno potpuno pogubljen zbog ponuda koje pristižu dok njegov brod tone. Žoao Kanselo je do pre godinu dana bio najbolji bek na svetu, a iz Sitija nije otišao zato što je prestao da igra dobar fudbal. Kristensen je jedno od boljih pojačanja u poslednjih nekoliko godina, Kunde je defanzivac sa izuzetnim potencijalom koji je trenutno nestao u moru Barsinih problema. I na kraju imamo napad - Feliks, Rafinja, Tores, Jamal, Levandovski, Roke. Da li je realno da ovakav napad tri meseca ne može da pobedi nikog sa više od gola razlike? 

Dakle, odsustvo dobre taktike i vere u trenerove ideje su uticali da ovaj na papiru i više nego dostojan tim, izleda onako kako je izgledao u nedelju u Rijadu. 

Da li je Murinju potrebnija stara Barsa ili Barsi stari Murinjo?

I pored toga, što su u žestokom sudaru svetova i fudbalske filozofije, priznajte da bi jedva dočekali da prebacite kanal svaki put kada igra Murinjova Barsa, da vidite taj "jing-jang", to nespojivo koje je verovatno samo jednom spojivo? Barsi sada nije potreban trener koji će od njih napraviti Pepovu Barsu, jer robovanje i težnja nečemu što se nikada neće ponoviti, graniči se sa ludilom. Ova Barselona, ako ćemo da gledamo samo "instant" promene, u datom trenutku, mora da nauči da igra više na rezultat, da prizna svojim navijačima da više nije lepa, da su je stigle godine i da ih uveri da botoksi i perike i nisu baš tako loši, ako se na kraju otvoreni autobus provoza od Kolumba do "Sagrade", preko Dijagonale do Monžuika. Ukratko, onaj stari Murinjo je nešto što je u ovom trenutku Barsi jedino potrebno - lider, koji neće misliti ni na šta drugo osim na rezultat i onaj koji može da izvuče iz igrača ono najbolje, što nije nestalo, nego je u mentalnoj blokadi. E sada, drugo je pitanje što to više možda nije taj Murinjo, ali kao što rekoh, nije više ni ta Barselona.

Za kraj, jedna opaska, koja možda ne znači ništa, ali ne može ni da škodi - sećate li se sezone 2011/12, verovatno najluđe ikada u modernoj istoriji Lige šampiona? Šampion Evrope tada je bio - Roberto Di Mateo. Preuzeo je Čelsi od Viljaš-Boaša između dvomeča osmine finala Lige šampiona. Prvi meč dobio je Napoli rezultatom 3:1 nakon čega je Viljaš-Boaš dobio otkaz. U revanšu, sa Di Mateom, Čelsi je uspeo da se domogne produžetaka, a tamo je Branislav Ivanović dao gol u 105. minutu za antologijski prolaz "plavaca". Te sezone, Čelsi je postao prvak Evrope. Po igri, sasvim sigurno, manje zasluženo čak i od Murinjovog Intera 2010. Ali, ko to sada pamti osim nas koji ne zaboravljamo? 

I da, znate li ko je Barsin rival u osmini finala Lige šampiona? Tako je. Pa, ako je mogao Di Mateo sa Čelsijem, zaista ne bi mogao čak i ovakav Murinjo sa ovom Barsom?