Fudbal je - fudbal

"Ako muškarac voli ženu, više nego hladno pivo za vreme finala Lige šampiona, možda to jeste prava ljubav, ali to nije pravi muškarac". 

Ima neke simbolike u tome što je 27. aprila godišnjica smrti velikog Vujadina Boškova, autora ove najtačnije definicije muškarca i ljubavi, i što je 28. aprila odigrana doslovno najbolja utakmica u istoriji Lige šampiona. 

Jednostavno, kao što je takođe jednom tako jednostavno rekao veliki Vujke - Fudbal je fudbal.

I to je tako. Iste večeri igrala su se i tri meča Evrolige i moja velika želja je da saznam procenat gledanosti sva tri zajedno u odnosu na meč iz Pariza. Procenat ne znam, ali odgovor znam - Fudbal je fudbal. 

Tako jednostavno, kao što je tako mudro rekao veliki Vujke, aludirajući na to da ništa drugo na svetu, a kamoli neki drugi sport, nije kao fudbal. Utakmica u Parizu nas je podsetila na to. 

Neko će reći da ovo nije bio atomski fudbal, jer je bio poput NBA, nema odbrane, ali to je tako naivno razmišljanje. Kako se braniti od ovakvih napada? Koje odbrane i koji defanzivci mogu da se brane od ovakvih napada, ovakvog arsenala (ne Artetinog), sa svih strana? Jer, nijedan gol nije pao posle neke katastrofalne greške individualca, defanzivca, posle lošeg dodavanja, nijedan gol nije bio poklon, već čisto umeće sa loptom, plod timske, napadačke i organizovane igre. I kada se sastanu dva najbolja napadačka tima, možete postaviti najbolje defanzivce na svetu, oni će pronaći put da vas ugroze. I na neki način, hvala Bogu što ćemo imati priliku da gledamo još jedan meč ovih rivala, jer nam ovih 90 minuta nije bilo dovoljno.

S druge strane, ne mogu da ne primetim i da ne postavim glavno pitanje - ZAŠTO je žreb tako surovo odlučio da se PSŽ i Bajern sretnu sada, a da su tamo negde prekoputa Atletiko i Arsenal, od kojih će neko igrati finale umesto Luisa Enrikea ili Vensana Kompanija? 

I možda je pravo pitanje za one koji su sledbenici nekadašanje "murinjovštine", kasnije "čolizma", pa eto, danas i "artetizma", kako neko može da navija za to, a ne za ovo što smo gledali na parku pravih prinčeva ove igre? Kako neko može da navija za autobuse, zidove, štipanja, valjanja, čekanja minimalnog kontakta da se padne i iznudi crveni karton, a ne za ovakav totalni i atomski fudbal? 

Srećom, Pep Gvardiola nije ostao jedini sledbenik filozofije Johana Krojfa, odnosno, srećom, postoje mnogi koji su i sledbenici njega samog, pa zbog toga smo se ovog jutra i probudili s osmehom na licu i podsetili se zbog čega je - fudbal - fudbal. 

Rezultat na semaforu su brojke. Trofeji su jedini koji se pamte. Tačno. Ali, paradoksalno, osećaji koji izazivaju utakmice poput ove, podsećaju nas da neki rezultati i neki trofeji nisu isti i da postoje baš oni koji su posebni. Do kojih dolaziš tako što želiš da pregaziš rivala i da daš gol više. Tako što jednostavno - igraš fudbal. 

Hvala Luću, hvala i Kompaniju koji je razuverio čitav sumjičavi svet nakon što je iz jednog Barnlija stigao u Bajern Minhen. 

I hvala velikom bata Vujketu na najednostavnijim mislima, baš kao što treba da bude jednostavan, divan i uvek - NAPADAČKI fudbal. 

Jer, fudbal je fudbal.