Dva Beča - o spontanosti, susretu sa senkom i priboru za burek (!?)

“Ponekad poželim da ostavim studije,
I upišem neki zanat, 
Pa da budem pekar, limar il’ moler
Da ukrotim struju i naučim da popravljam bojler”, stihovi su Miladina Šobića iz njegovog čuvenog “Džempera za vinograd” koji mi se vrzmaju po glavi prethodnih dana, nedelja, meseci, čak i u trenucima dok pišem ove redove čekajući let za moj Niš.

Studije sam završio odavno, novinarstvo i jeste zanat, dok bi se moj pokušaj da ukrotim struju verovatno završio pre drugog puta.

Protesti, blokade, pumpanje, dinstanje, nova glasovna promena “prelazak Đ u Ć”, sve su ovo pojmovi kojima smo, s velikim razlogom, svakodnevno zasuti. Reakcije i nereakcije ljudi iz sveta sporta podjednako privlače pažnju, pa tako ni sport nije mogao biti istrgnut iz celokupnog društvenog konteksta. Sve to i umori čoveka, pa sam dozvolio sebi malo vremena tokom poslovnog putovanja da barem nakratko ponovo osetim duh grada. Gotovo da sam sreo svoju senku koja je besciljno lutala ulicama pre blizu 13 godina.

Beč. Wien. Vienna.

Došavši u jutarnjim satima, imao sam dovoljno vremena da proučim okolinu smeštaja u koji mogu ući tek posle 15 sati. U pitanju je 11. okrug Zimering, poznat i po velikom broju ljudi inostranog porekla, najčešće turskog, arapskog i balkanskog. Doručak je bio pravi bečki - turska pekara, pita-burek sa sirom i spanaćem i jogurt. Dali su mi čak i pribor za jelo, što me je kao čoveku iz grada-osnivača originalnog bureka zgranulo.

No, ne bih da od ovog putešestvija pravim “food blog”, nije bilo loše.

Ostatak dana planiran je prema obavezama reprezentacije Srbije, pa sam vreme pre i posle toga iskoristio da ponovo vidim pitoreskne prizore bečke arhitekture kojih nisam mogao da se nagledam prilikom prvog susreta, ali ”pravednik” u meni bio je pod utiskom kako je sve to stvoreno pljačkom i osvajanjem tokom nekoliko vekova. Naravno, bilo je tu i rada i dobre organizacije, da ne grešim dušu. Sve vreme se prepliću dva Beča - prvi koji bi u zapadnoj civilizaciji trebalo da predstavlja aristokratiju i sinonim za uglađenost i pristojan svet; i drugi koji svojom šarenolikošću, brojnošću i smelošću da zakorači izvan zone komfora polako, ali sigurno osvaja obe obale Dunava. Pojavio se onaj osećaj kada posle dugo vremena sretnete devojku u koju ste bili zaljubljeni čitav život, a koja je vremenom izgubila ekskluzivno pravo na savršenstvo u vašim očima. Godine su prošle, možda ste u međuvremenu videli i neke lepše prizore, no lepota je svakako u oku posmatrača.

Metro je čist i uredan, nema prevelikih gužvi, čak ni u najprometnijim terminima i mestima. Miriše na onaj u Dohi, prepliću se orijentalni i egzotični mirisi koji u nosu stvara eksploziju aroma. Ušavši u metro za Štefansplac, ulični svirač nas je počastio Šostakovičevim “Valcerom broj 2” i numerom “Bela ciao”, zagrevajući se za svoj performans na glavnom gradskom trgu. Sam Štefansplac je pun turista iz celog sveta tokom čitavog dana maltene u svakom trenutku, ali prostora je bilo dovoljno za jednu laganu šetnju. Kako kaže svaka poštena, ali ekonomski skromna inteligencija - šoping u prodavnicama najeksluzivnijih brendova sačuvao sam za drugu priliku.  

U Beču mi se za manje od 24 sata dogodilo nešto prilično neobično, što govori dovoljno o tome koliko je ovaj grad živahan. U jednom danu pogledom sam uhvatio flert, prvi sastanak dvoje potencijalnih ljubavnika (tenzija se mogla seći nožem, ali nisu se predali), kao i raskid uz mnogo suza i malo reči. Ne, ovo se neće pretvoriti ni u kratki ljubavni roman, međutim sve me je to nateralo da razmislim o radostima spontanih događaja kojih je s godinama sve manje.

Posle konferencije za medije i treninga, uživao sam u druženju sa kolegama u organizaciji saveza u jednoj lepoj pivnici, dok sam jutro na dan utakmice odlučio da provedem sa prijateljicom koja sa svojom porodicom godinama živi u Beču. Svoje zadatke sam u međuvremenu obavio prilično nehotice, ali kako je posao bio odrađen na pravi način, sa kolegom sam odlučio da obavimo jedan kraći turistički obilazak najužeg centra grada. Veliko, veličanstveno, gospodski, sve me je to tako opčinjavalo kao srednjoškolca koji o životu gotovo da nije znao ništa.

Na putu do utakmice u kasnim popodnevnim časovima kupio sam jutarnje novine koje mi je prodavac praktično poklonio za sitniš. Gužve nije bilo, a često sam u metrou zaticao tišinu koju su zamišljeni ljudi stvarali na putu do željene destinacije. Usled kazne FSS zbog izgreda navijača, gostovanje Srbije u Austriji prošlo je bez prodaje karata ljudima u našoj zemlji, međutim i za to se našlo leka, pa se dijaspora aktivirala kako bi ili kupila karte zainteresovanim ljudima ili i sama podržala nacionalni tim svoje rodne grude odlaskom na čuveni Ernst Hapel, stadion koji ima poseban šmek.

Sektor A bio je popunjen srpskim navijačima koje su organizatori meča nekako smestili na istom mestu, a jedino je prostor ispred tog dela tribine bio pojačan ogradama i policijom. U razgovoru sa jednim austrijskim navijačem, znatiželjno me je upitao o protestima koji se dešavaju u Srbiji. 

“Neka naša priča koju sami treba da rešavamo”, odgovorih.

Taman kada sam pomislio da ću smoren otići sa stadiona, posle prilično zadovoljavajućeg remija u meni je proradio adrenalin sličan onom koji udari posle igranja jedne fudbalske utakmice. Odjednom sam postao neobično hiperaktivan, mrtva je trka bila između mog brbljanja kolegi i diskusiji Španjolki koje su u kasnim večernjim satima proizvodili i neke zvuke za koje nisam bio siguran da sam ih ikada čuo.

Svaka čast Španjolkama, ali Dragan Stojković iz Pasi Poljane je sa hendikepom u odabiru igračkog kadra obesmislio koncept čuvenog “gegen-presinga” i to kolege koji ga je stvorio na njegovom terenu. Šalu na stranu (ili ne), u pojedinim trenucima naša je igra bila je negledljiva, ali rezultat je ostvaren.

Spontanost je lepa, čak i kad je negledljiva.