Svi nemački gresi Dragana Stojkovića

Nakon prospavane noći, najbolji je trenutak da sumiramo zbog čega je naša reprezentacija ponovo propustila šansu da produži boravak na jednom velikom turniru. 

Naslušaćemo se u narednim danima raznih razloga i rečenica da "danas svako igra fudbal", a umesto toga, da pokušamo da odgonetnemo i zašto nam se desilo to što nam se (nije) desilo u Nemačkoj.

Tim kao izvlačenje kuglica na žrebu

Protiv Engleza je Dragan Stojković šokirao odlukom da izostavi kapitena Dušana Tadića, koji je uneo živost ulaskom u 60. minutu. U drugoj utakmici ga je vratio, ali je opet počeo sa Mitrovićem i Vlahovićem iako ceo svet vidi i zna da loše međusobno utiču na svoje kvalitete. U trećoj je tek zablistao sa timom koji je imao cilj da u prvih 45 minuta ostane 0:0 i da kasnije proba novom improvizacijom i bunarenjem dođe do tog jednog gola, koji svakako nismo zaslužili po svemu prikazanom. Kada je već Lazar Samardžić dobio šansu, onda nije smeo da bude okružen igračima koji ne mogu da mu pomognu i ako su već tu bili Lukić, Ilić, mogao je Tadić. Po ko zna koji put smo propustili čitavo jedno poluvreme da uradimo bilo šta. Ako je selektor već mahao statistikom kao onomad Barak Bahar, posle remija sa Slovenijom, neka mu neko pokaže sve one "krompire" u svim parametrima igre u prvom poluvremenu. 

Ko je starter, ko rezervista, ko (ne) igra zbog stare slave?

Naš narod bi rekao "ni po babu ni po stričevima". Zaista, ali zaista, objektivno pitanje za sve koji znaju bilo šta od fudbala, sa stručnije strane, od nas neukih novinara - šta je tačno Stojkovićev plan na utakmicama i koji je tačno sistem koji pokušavamo da igramo. Osim što znamo da igramo sa trojicom štopera i jednim golmanom, šta je ostalo što treba da radimo? Ako već imamo napadače koji su robusni i najjači u skok igri, zašto nam je vinger na kontra nozi? Ako je Tadić do prvenstva bio lider na sredini, ključni igrač, motor, zašto je dobio onakav tretman i da bude žrtva nepostojećeg "sistema"? Selektor je izabrao EP da neki igrači koji su bili rezervisti postanu starteri, a da neki koji više ne zaslužuju, i dalje budu u početnoj postavi. 

Da li igramo ujutru u 8.00 pa nam treba kafica na poluvremenu da se razbudimo?

Svaki ulazak u meč bio je ispod svakog potrebnog nivoa za jedan ovakav turnir. Englezi su nam dali gol, ukupno su uspeli jedva još jedan da učačkaju do kraja grupne faze. Slovenci su nas takođe nadigrali u prvom poluvremenu i Rajković nas je spasio da na poluvremenu ne gubimo. Protiv Danaca nismo izašli da igramo u prvih 45 minuta. Kako je rekao i Rade Bogdanović, morali smo da se pobijemo sa njima, da grizemo više, da pokažemo veću želju. Ali, igrači kada nemaju plan i kada su okupljeni u startnih 11 onako kako su sinoć, mogli su samo da trčke kao muve bez glave i da ne urade apsolutno ništa. Nikakvu fizionomiju za onu formaciju opet nismo imali i tako smo proćerdali Samardžićevih 45 minuta, a prema Tadiću opet pokazali nepoštovanje. 

Samo je selektor kriv što nismo prošli ovakvu grupu

Ako pogledamo našu grupu i kako se završila, vidimo koliko smo propustili i koliko zapravo baš i nismo imali pravo da slavimo minimalni poraz od Engleza. Onih koji nisu uspeli da pobede ni Dance, a ni Slovence, kojima čak nisu dali ni gol. Od šest utakmica u grupi, samo je jedna završena pobedom odnosno porazom i to - naša. Na našu veliku žalost, hvalićemo se opet kako smo izgubili samo 1:0 od polufinaliste/finaliste EP jer su Englezi za promenu imali mnogo sreće da završe u donjoj strani kostura i da izbegnu najjače timove - Španiju, Nemačku, Francusku i Portugal. Objektivno gledano, morali smo da prođemo ovu grupu sa Englezima i to je tako. Slovenci su nivo ispod nas, ali razlika između nas i njih jeste što oni imaju selektora koji tačno zna šta može da dobije i šta treba da sakrije od svoje limitirane ekipe. Naš selektor je, kako ga je definisao Rade Bogdanović - sujetan, subjektivan i sebe stavlja u prvi plan. On je dobar PR reprezentacije, vešto izbegava odgovore na konferencijama za medije i vrti onu priču koju on želi, za široke narodne mase "Srbi ne umiru tako lako". "Verujemo i neću da prihvatim da su bolji, nisu bolji". Priču o selektoru najbolje je zaključiti sa onom njegovom konstatacijom da "ne želi da igra negledljiv, već progresivni, napadački fudbal". Kada bismo na terenu videli ono što on kao PR, a ne selektor, priča, bili bismo prvaci Evrope.  Sumarum - dobar trener prosečne igrače može da učini kompaktnim timom, a loš ume i da dobre igrače učini razbijenom bandom. Vi procenite na šta smo više ličili u Nemačkoj. 

Zaključak 

Žargonskim, kafanskim rečnikom kojeg ćemo se naslušati - "ostaje gorak ukus u ustima". To što nismo bili vreća za udaranje, nije nikakav dobar izgovor niti za ponos. Jer, ni Slovenci nisu bili vreća za udaranje, bili su bolji na ovom Evropskom prvenstvu nego mi. Pričaćemo o analizama pred predstojeći ciklus, onda ćemo se vratiti na stare, iste, demagoške priče, slatkorečivost i egoizam i aroganciju našeg selektora. 

Da je veliki trener kao što mu je veliki ego, Srbija bi zaista imala najboljeg selektora i samim tim - najbolji mogući tim od sastava koji ne zaslužuje da ispada u grupnoj fazi i da od onih 24, bude među onih najgorih osam koji se ranije vraćaju kući.