The Vlogilla in Manila (1) - Majko, ne brini!

Oduvek sam mislio da će prvo veliko takmičenje u mojoj karijeri biti vezano za fudbal. Ali, stvari ne idu uvek kako ste zamislili. Ponekad idu čak i bolje od toga ili barem egzotičnije. U mom slučaju je definitivno kombinacija ta dva.

Nekako su brojna otkazivanja u nacionalnom timu dovela do toga da očekivanja javnosti splasnu. Ali, moja euforija pred put nije bila ništa manja nego li da je u pitanju naš najjači tim svih vremena. Naprosto, ideš na put od preko 9500 km, presedaš dva puta i stižeš u zemlju koja je specifična po mnogo čemu.

Stoga, nekako ne zamerite na možda i manjku kvaliteta ovog teksta, jer spavao ništa nisam u toku pisanja istog. Elem, let iz Beograda vodio nas je preko Dohe i Hong Konga do Manile i najvažnije – sve je proteklo odlično. Neizostavna stavka u deskripciji ovog putovanja ka Manili definitivno je Doha ili barem njen aerodromski deo gde smo čekali na naredni let šest i po sati. Po dolasku u ovo zdanje veličine 250.000 kvadratnih metara, zapljusne vas stepen impresije kada ugledate savršeno uređenu botaničku baštu unutar njega. Postoji čak i manji vodopad, a sve upotpunjuje simulirani cvrkut ptica. Naravno, sve je to iluzija onoga što ova zemlja ne može da ponudi. Na njihovu žalost, oni ne poznaju takve prirodne lepote... Inače, u trenutku sletanja u Dohu, u 19 sati po lokalnom vremenu, bilo je čitavih 41 stepeni. Vazduh? Što bi se reklo: „Nije toliko vruće koliko je sparno“. Aerodromska turneja protekla je tako što smo praktično gledali u budućnost, u neku 2050. godinu...

I dok je trajao taj obilazak jer s jednog kraja aerodroma na drugi vam je neophodno barem pola sata uz sve brze trake, usledila je priprema za Hong Kong u kojem se grupa nije zadržala dugo jer je razlika između dva leta bila oko sat vremena, pa je po iskrcavanju već bilo ukrcavanje za Manilu. Na Filipine smo sleteli nešto pre 19 sati po lokalnom vremenu i tu je već bila najava nečega u šta smo se uverili kretajući se po gradu malo kasnije. Naime, u avionu je bilo nekih petnaestak stepeni, što je njima komotno. Zašto? Vlažnost vazduha na Filipinima je abnormalna, pretoplo je i praktično se boriš za dah u svakom trenutku. Svaka zatvorena prostorija ne može da funkcioniše bez klime, što je za nas popriličan problem. Imuni sistem Filipinaca je naviknut na konstantne promene temperature, pa je tako u zatvorenom prostoru nama praktično neophodno nešto na duže rukave. Pritom, mora pažljivo da se bira gde se i šta jede. Gde se i šta pije. Jer, lokalna voda nije za upotrebu... Valjda nećemo fasovati nešto (majko, ne brini, sve je u redu).