Lepota borbe

Valjda smo mi Partizanovci to shvatali preozbiljno kroz decenije, generacijama. Da l’ imamo nekakvu latentnu sklonost ka mazohizmu, šta li je to, Bog zna…

Dok sam čitala tekstove mojih starijih kolega, prevashodno Pavla, posle Duletove smrti, znala sam da nemam ja tu šta mnogo da smatram i patetišem, iako sam plakala do pre dva dana. Znaš ono taman se smiriš, kreneš u dan, pa te nešto podseti, pročitaš, čuješ, vidiš… i opet krene osvešćivanje da ti je ostalo da samo premotavaš šta je bilo. Međutim, kao što već podelih, neću ja da pišem o Dušku Vujoševiću, jer nemam hrabrosti, a kako mi se čini nisam nešto ni merodavna. 

Hoću da vam kažem da je ovaj povratak Žorfija Lovernja neka neminovnost u kolekciji bola koju smo skupili. Kad je otišao Obradović, to me je ispraznilo, nisam ni imala suza da isplačem nepravdu, nego je bolelo, pa onda moraš da se boriš i čekaš… i onda misliš da si prebrodio, i iako mi je posle toga sve već bilo posthumno, ode Dule. E, tu su se već namnožila sva osećanja, da mozak više nije mogao da ih razvrsta.

Ali sudbinski, nije moglo ovako da se završi. Znalo se to. Vratio se Žo, i nije sad lepota u njegovom povratku kao takvom, nego u činjenici koliko je taj ponovni dolazak tom čoveku važan. Kako je on srećan. To je ono što nas je ogrejalo ovako izmoždene. Radost zbog tuđe radosti. Da se smeješ kad vidiš da se nečiji snovi ostvaruju. 

To je suština moje veze sa Partizanom. Kad si srećan jer je neko tvoj srećan. I ne poistovećujem Lovernja sa klubom, samo zaključujem da ćemo uvek, u moru katastrofa, pronaći nešto dobro i lepo. Ta lepota je borba, jer ćemo posle svih suza, ovakve događaje doživeti kao pobedu. Vrednosti stanuju tamo gde je teže.

M.