The Vlogilla in Manila (11) – Neka postane med slatko

Manila – dan dvanaesti. Možda ste primetili, a možda i niste, da prethodnog dana nije bilo raporta iz Manile. Svima onima koji su tu od prvog momenta ili od drugog ili od trećeg...I kojima su se dopali radovi sa Filipina se izvinjavam. Ali, samoinicijativno sam uzeo slobodan dan, da napunim baterije, baš kao i naši košarkaši. Njima se isplatilo, a nadam se da će i meni.

No, ni taj dan nije prošao dosadno. Štaviše, posetio sam udaljenu kinesku četvrt u Manili, vozio tuk-tukom i zaglavio u monsunu koji je poplavio ulice ovog grada što njegove stanovnike nije sprečio da normalno funkcionišu. Štaviše, deca su najviše uživala u vodi do kolena.

Sve je to bilo u pozadini moje, ali i nervoze mojih kolega uoči meča koji se igrao u nedelju. Znali smo da možemo da pobedimo Dominikanu. Isto tako, znali smo da smo bolji i od Italije pa su nam pokazali vrata da izađemo. Stoga, ništa više nismo uzimali zdravo za gotovo. Zato, tog nedeljnog jutra u Manili, probudio sam se pod priličnom nelagodom u čitavom svom telu. Šta ako nas Karl-Entoni Tauns pošalje nazad u Srbiju prvim sledećim avionom? Ma, nemoguće! Šetajući prema dvorani, imao sam neke blage emocije prema kultnoj hali. Znao sam da poslednji put ulazim u nju, moguće i u životu. A, tih desetak dana turnira koja su se održavala tu, bila su za mene jedno iskustvo koje će definitivno uticati na mene i na privatnom i na profesionalnom planu. Zato ću je pamtiti. Pogledali smo prvo utakmicu Italije i Portorika gde smo se nadali da bismo mogli da vidimo iznenađenje čime bismo mi onda kao, potencijalno, prvi iz ove grupe izbegli Amerikance. Ali, desilo se sve suprotno našim očekivanjima, osim što smo mi dobili. Italijani nisu imali problema sa Portorikancima, kao ni mi sa Dominikanom, ali zato jeste „drim-tim“ sa Litvanijom. Ko zna koji po jačini sastav Sjedinjenih Američkih Država osetio je litvansku školu košarke i Kažis Maksvitis pokazao je Stivu Keru kako to izgleda iz prve klupe.

Mi smo to svi burno ispratili u pres centru, posebno oni neutralci kojima ova utakmica nije ništa značila osim činjenice da je veliki favorit poražen. Svi uvek navijaju za autsajdera. Čitav dan je jednostavno morao da se završi kroz nekoliko boca domaćeg solidnog svetlog lagera. I taj solidan je ove večeri bio sladak. Nadam se da će sledeći put biti još slađi, dok ne bude poput meda.