The Vlogilla in Manila (16) - Već znam šta ću da pričam unucima

Nekada ponestaje reči da se opiše osećaj koji vlada u tebi. Nekada je to ljutnja, nekada je ravna linija, a nekada euforija. Imam tu sreću da trenutno osećam ovo treće jer sam na mestu na kojem se kreira istorija naše košarke. Naše zemlje. Več sam pisao o tome kolika je sama privilegija biti ovde i reprezentovati svoju državu i svoju kompaniju, ali ne mogu opet to da ne pomenem jer volim svoju zemlju. Jer volim svoj posao.

Euforičan je bio ovaj petak, 8. septembar počevši od boravka sa našim navijačima na mestu sastanka. Svi su disali kao jedan i to je bila poruka i za one momke na parketu. Da budu jedno, da daju 100 odsto sebe za tu grupu, pa kada sat prekine svoje odbrojavanje neka bude kako je određeno da bude.

Verujem da je svaki scenario određen ranije nego to je bilo ko od nas pomislio na sledeći korak, pa je tako delo koje danas imamo prilike da vidimo nacrtano ranije i to posebnim priborom. Kako izgleda slika Svetislava Pešića i kojim priborom je nacrtana, možemo da se uverimo upravo.

Neću više da dužim, Sve je već rečeno. Današnji dan biće za pamćenje, a nedelju izazivm da nadmaši ovaj petak. Čik ako sme!