The Vlogilla in Manila (18) - Iskustvo za zauvek

Manila – dani devetnaesti i dvadeseti. Gotovo je i ovo putešestvije. Gotovo je i ovo Svetsko prvenstvo. U celini, oboraćeno mnogim divnim stvarima. Stigli smo na drugi kraj sveta, među potpuno drugačije ljude. U potpuno drugačiju kulturu. Oni nas prihvatili, mi se snašli i proveli divnih dvadesetah dana u Manili.

Nije sve išlo glatko, dabome. Bilo je tu i straha, strepnje, nervoze, kako za nas koji smo došli da ispratimo reprezentaciju, tako i za same momke koji su stigli ovde da brane boje dresa svoje države. Isti ti momci žrtvovali su svoje ruke, noge, glave, pa i bubreg! Dali su apsolutno sve svoje što imaju riskiravši život i karijeru.

Mnogi su ih otpisivali i pre samog puta dugog 10.000 km, ali oni su razuverili sve dostigavši nešto što bi svako od nas potpisao uoči početka turnira. Mnogi su ih otpisali zatim posle utakmice sa Italijom koja se ispostavila kao ključna za dalji tok Mundobasketa. To ih je učinilo jačim. To ih je zbližilo. To im je dalo podstrek da igraju kao jedan. Podstrek im je dao i Boriša, momak koji se izborio sa najvećom bitkom u svom životu.

Sve to vratilo je veru u košarku koja se usled brojnih stvari izgubila. Dali ste putokaz brojnim mališanima koji već uče prve driblinge, možda stasavaju u pojedinim klubovima ili će tek odlučiti da krenu nekim vašim putem. To je i najveće bogatstvo koje jedan profesionalni sportisa zapravo može da učini. Da svojim delima van terena i na njemu postane primer detetu sa juga, sa istoka, sa zapada, sa severa i iz centra, konkretno, naše zemlje.  Ujedinili su naciju koju često pokušavaju da razjedine jer znaju da smo samo zajedno najjači. Da nam niko ne može ništa. Sve to vredno je zlatne medalje koja možda ne sija oko vrata naših košarkaša, ali definitivno ima težinu tog odličja.

Iz moje perspektive, ovo putovanje oplemenjeno je potpuno novim profesionalnim iskustvom. Sa 26 godina, ovo je moj prvi veliki turnir i imao sam tu privilegiju da prisustvujem deliću istorije naše zemlje kao član posade koja će u Srbiju vratiti srebro. Naučio sam brojne stvari ovog zanata i nadogradio školu kroz koju sam prethodno prošao. Istražio sam drugačiju kulturu, očvrsnuo svoj engleski jezik. Ono što je najvažnije od svega – upoznao sam neke fenomenalne ljude od kojih sam naučio sa koliko se posvećenosti radi ovaj posao. Da nije sve u senzacionalizmu, da se prepustiš osećaju, da znaš kako, šta i u kom trenutku da pitaš. Da se ne plašiš odgovora i da budeš na zemlji. Naučio sam poprilično i o sebi, ali o tome možda nekom drugom prilikom.

Do te druge prilike, poslednji pozdrav iz vlagom okupane Manile,

Nemanja