Arsenal ili Atletiko, prokletstvo nad glavom!

 Kada govorimo o prvim polufinalnim mečevima Lige šampiona, u Parizu smo gledali darugu dimenziju fudbala, mnogi kažu da pobednik revanša u Minhenu treba da bude proglašen automatski prvakom Evrope. Ali, ne mogu da se tako posmatraju stvari, jednostavno i Arsenal i Atletiko imaju svoju fudbalsku ideologiju koja donosi uspehe i svoj način. Venger je odustao od "dosadnog Arsenala" koji je pre njega osvajao kupove, stigao do jednog finala LŠ, onog u Barseloni, ali osim te 2006. nije bio ni blizu.

U stvari "Profesor" je stavio severni London na mapu evropskog fudbala, ali njegov skor u LŠ nije impresivan. Uz pomenuto finale, igrali su samo polufinale takođe u prvoj deceniji našeg veka i izgubili lagano od Junajteda. Eto, Arteta sa svojim "prekid" fudbalom stiže do polufnala drugu godinu u nizu, ima šansu da ode korak dalje, 1:1 je bilo u Madridu iako "Guneri" nisu igrali dobro. Daleko od toga da je bilo šta gotovo, čak po nama, šansa ostaje 50-50, nikada ne treba otpisati Simeonea i njegove "ratnike".

Kada govorimo o Ligi šampiona, ili ranije KEŠ, svakako da se može reći da su Arsenal i Atletiko dva najpoznatija kluba bez naslova prvaka Evrope. Atletiko je, pisali smo, tri puta igrao finale, dva puta sa "Ćolom", pisali smo o onom iz 1974. godine. Zanimljivo da nikada "Jorgandžije" nisu izgubile finale u 90. minuta i da su dva puta bili na par minuta od krune, kao da je to neko prokletstvo.

Eto, paradoks je da fudbalske provincije poput Ajndhovena, Bukurešta, pa i Beograda imaju titulu prvaka Evrope, takvi klubovi kao što su Atletiko i Arsenal su praznih ruku. Ali, više se neće nikada dogoditi da u novom fudbalskom poretku pomenuti nemaju nikakvu šansu da ponove uspeh, "Tobdžijama" i "Kolčonjerosima" ipak ostaje nada. Jer, ako pogledate "ligu novca" Arsenal je sedmi po prihodima, Atletiko 13. jedini klub u top 15 (na 15. mestu) koji nije bio prvak Evrope je Totenhem.

U onim ranim danima KEŠ, pisali smo takođe o tome, Atletiko je svoju šansu prokockao krajem pedesetih, kada su pristali da za novac umesto kod kuće igaju u Saragosi "majstoricu", pa je gradski rival otišao u finale, dobio Rems i odbranio krunu još jednu godinu u nizu.

Ali, malo se zna o Arsenalovim izletima u KEŠ pre Vengera. Klub iz Londona je u evropskim kupovima odigrao 374 meča, u ovom veku naravno novi format LŠ je učinio da najčešće igraju u tom takmičenju, ali do devedesetih nije bilo nekih značajnijih rezultata.

U stvari oni su do početka sedamdesetih igrali samo u Kupu Sajamskih Gradova koji nije bio takmičenje pod kišobranom UEFA. Prvi put su se u starom KEŠ pojavili 1971. godine. To je bila jedina sezona do devedesetih, prošli su norveške amatere Stromgodset i "Skakavce" iz Grashopersa, ali je Krojfov Ajaks bio prejak.

I otada do početka devedesetih nisu igrali. Doduše, bio je Hejsel, pa suspenbzija, onaj tim sa kraja osamdesetih koji je dramatičnom pobedom u Liverpulu osvojio krunu nije mogao da igra, ali par godina kasnije, u jesen 1991. zaigrali su posle pause od gotovo 20 godina. I pošto su dobili bečku Austriju u prvom kolu, eliminisala ih je Benfika predvođena Brazilcem Isajasom, pa se nisu dokopali grupne faze (tada su top osam timova bili podeljeni u dve grupe po četiri, Barsa i Sampdorija su igrali za pehar na Vembliju).

Posle je došla Vengerova era, prvi od njegovih velikih timova je razočarao u grupi sa Lensom i Dinamom iz Kijeva, sledeće sezone su ostali iza Barse i Fiorentine. Ta generacija je nastavila takmičenje u kupu UEFA i stigla do finala gde ih je porazio, stariji se sećaju, Terimov Galatasaraj.

U ovom veku je do 2006. četvrtfinale bilo maksimu,. ispadali su od Valensije, pa su "Nepobedivi" pali protiv Čelsija takođe u top osam. Iako su pomenute 2006. postali prvi klub iz Londona koji je stigao do finala, Čelsi je kasnije osvojio ne jednu, nego dve Lige šampiona i oni će dok Arsenal ne prekine prokletstvo večito sa visine gledati na rivala sa severa prestonice.

Arsenal je jedan od retkih klubova koji je u sva tri evropska kupa gubio finale. Dva puta su poraženi u finalu KPK, gubili su kako rekosmo Kup UEFA, ali i naslednika najmasovnijeg takmičenja, Evropa Ligu, 2019. protiv Čelsija.

Nedavno je napravljena jedna zanimljiva lista klubova koji važe za velikane u svojim zemljama, ali im je izmakla titula prvaka Evrope. Rems je na kraju te liste, ali oni danas nisu ni u prvoj ligi Francuske, ostaju finala iz pedesetih sa Fontenom u timu. Imali su tu nesreću da se njihovi zlatni dani poklope sa dominantnim Realom, od koga su gubili i 1956. i 1999.

Ko je još na listi?

Svakako Valensija sa ona dva finala početkom veka, oni kao i Arsenal imaju KPK kao jedini trijumf, ali sada su za razliku od "Gunera" baš daleko da u bilo kom evropskom kupu, da ne pričamo samo o LŠ budu konkuretni.

Anderleht je bio najbliži od belgijskih klubova, imali su tu zlatnu ekipu sedamdesetih i osamdesetih, osvojili tih godina dva KPK, pa i Superkupove, Ali generacija koja je bila kombinacija Belgijanaca i Holanđana (Rezenbrink, Han, Franka Van der Elsta, Ugo Bros i kasnije osamdesetih, Morten Olsen, Arnesen, Šifo, Verkauteren...) je stalno bila blizu i padala u završnici.

Panatinaikos je posle one sumnjive pobede nad Zvezdom početkom sedamdesetih izgubio na Vembliju od Ajaksa, na klupi je bio veliki Ferenc Puškaš. I onda osamdesetih i devedesetih su "Zeleni" stizali do polufinala dva puta, Ali i oni su kao i Anderleht baš daleko od ozbiljnih stvari.

Još je dalje Sent Etjen koji nije u prvoj ligi, ali oni su tim koji je od šezdesetih do osamdesetih osvajao titulu 10 puta i stigao do borbe za krunu 1976. Tada su ih predvodili Santini i Rošeto, bili su čak bolji tim na Hempdenu od Bajerna, ali na kraju su Bavarci slavili, jedini gol u tom meču za titulu je postigao Franc Rot, odnosno "Bik" kako su ga zvali. Bila je to treća uzastopna titula za nemački klub i praktično trenutak kada je sišla jedna velika generacija.

Dinamo iz Kijeva nikada nije igrao finale, ali tri puta su padali u polufinalu KEŠ ili LŠ. Ona nama najbliža drama odigrana je 1999. protiv Bajerna. To je poslednja generacija Lobanovskog, vodili su 3:1 na "Republici" u Kijevu, u prvom meču, do kraja je bilo deset minuta, onda se dogodio slom nekarakterističan za "Pukovnikove" ekipe. Primili su dva gola u finišu, revanš je rešio "Super" Mario Basler, znate šta se Bajernu dogodilo u finalu protiv Mančester Junajteda.

Roma je na listi, oni su jedan od retkih klubova (Bajern je to kasnije ponovio protiv Čelsija 2012. godine) koji je finale izgubio pred svojim navijačima. Naime, 1984. je generacija Kontija, Gracijanija, Pruca, Brazilaca Toninja Sereza i mitskog Falkaoa igrala finale protiv Liverpula. Završilo je 1:1, Grobelar ih je hipnotisao plesom ("Špageti noge", zovu te scene sa penala na "Olimpiku" u Engleskoj) i titula je otišla na Merzi. Roma je ne tako davno 2018. igrala polufinale, ali od tog poraza protiv uvek kobnog Liverpula, igrali su još jednom u četvrtfinalu naredne sezone i od tada nikada više nisu bili deo Lige šampiona. Kolike su im šanse da uđu u top osam ponovo ili da igraju neku ulogu, ostavljamo vama da procenite.