Boro – Priča o pet finala

Sigurno ne postoji živopisnija istorija u engleskim kupovima od one koju je iskusio Mildsbro na prelazu vekova. Tih desetak godina kluba sa severa ostaće upamćeni kao miks razočaranja i velikog olakšanja koje je doneo trofej.

Boro nije ni blizu najvećeg tima na severu države, čak navijači Sanderlenda i Njukasla preziru svaki pokušaj Tisajdersa da se uključe u tokove u tokove rivalstva. Ovaj klub postoji 145 godina, ali nikada nije značio ništa posebno u engleskom fudbalu i uglavnom je bio skrajnut u nižim ligama. Ipak, uspeli su da naprave veliki korak napred devedesetih kada su bili redovni u PL, ali u završnicama domaćih kupova.

Priča o četiri kupa počinje neverovatnom 1996-97 kada su „Crveni“ stigli do dva finala. Ta luda godina za klub sa južne obale Tisa, iz grada od oko 150 000 ljudi poznatog po visokoj stopi nezaposlenosti i kriminala mnogo puta je opisana i analizirana u engleskim medijima.

Jer, zapravo nikome nije jasno šta se desilo u gradu čelika i hemije koji je već tada nagrizla rđa zatvaranja teške industije. Ta ekipa koju je vodio Brajan Robson je uspela da u sezoni stigne do oba finala kupa i povrh svega poslednjeg dana sezone ispadne iz lige. U timu Boroa bio je Žuninjo jedan od najvoljenijih stranaca na Ostrvu ikada, Fabricio Ravaneli čovek koji je prethodne godine dao gol u finalu Lige šampiona, Emerson, u ekipu je uloženo mnogo. Kada je Žunjino Paulista stigao u grad, škole su bile zatvorene kako bi deca dočekala pojačanje, vlasnik Gibson je spremao velike stvari, a Mildsbro je proslavio ulazak u PL kada je Ravaneli na debiju dao het-trik Liverpulu. U sezoni u kojo je ispao, Boro je uspeo da izgubi i meč za zelenim stolom, tvrdili su da ne mogu da izvedu tim protiv Blekburna zbog bolesnih i suspendovanih igrača. Izgubili su službenim rezultatom i to je bila razlika između opstanka i povratka u Čempionšip.

Klub je bio sposoban da remizira sa Junajtedom, bilo je 3:3, „Đavoli“ su osvojili titulu, ali i da izgubi od mnogo slabijih rivala. Boro je te godine kako rekosmo stigao do oba finala kupa. Naime, oni su imali verovatnu najgoru pripremu najveće utakmice života. Ravaneli se zakačio sa Robsonom nije bio potpuno spreman, menadžer je odlučio da ga ostavi na klupi. Italijan je iz poslednje dela busa provao menadžera koji nije imao hrabrosti da ga izbaci.

Na samoj utakmici na „Vembliju“ sve što je bilo loše isplivalo je na površinu. Ravaneli je italijanskim medijima ranije rekao da je Boro klub koji ima Ferari, ali nema garažu. Bez ikakve infrastrukture, trenirali su po parkovima i čak u lokalnom zatvoru, gde nije bilo loše, imali su travnat teren, mada su trpeli prozivke zatvorenika koji su mahom navijali za dva velika kluba severa.

Boro je imao dosta sreće sa rivalima na putu do finala. Savladali su Čester, Heresford, Derbi i ona posle velike bitke i 3:3 na „Old Trafordu“ u ponovljenom meču Česterfild sa 3:0 na „Hilsbrou“. Teško je zaista očekivati bolji žreb, ali u finalu ih je čekao Čelsi sa italijanskim ukusom. I primili su gol već posle 42 sekunde nakon bombe Roberta Di Matea. To je u to vreme bio najbrži gol u istoriji FA finala, a rekord je srušio taj rekord, dao je gol Čelsiju za 12 sekudni, iako su „Plavci“ dobili to finale. Dobili su i ovo protiv Boroa, Ravaneli koji je ipao dobio šansu od početka je potrajao dvadeset minuta. Festi je poništen pogodak za izjednačenje, iscrpljeni Midlsbro je uglavnom bio u podređenom položaju, na kraju ih je Zola dotukao.

Dva tima su se sastala i u finalu Liga kupa, ponovo je dobio Čelsi, sa 3:1, opet je Di Mateo bio jedan od strelaca, u polufinalu su Tisajdersi eliminisali favorizovani Liverpul, legendarni Pol Merson ih je odveo na Vembli, ali su i tada ostali praznih šaka.

Ni to nije bilo dovoljno, Mildsbro je i sledeće sezone igrao za trofej u Liga kupu, treće finale u dve godine za klub koji je očajnički želeo da opravda ulaganja i podari trofej navijačima. I ponovo Čelsi koji se naosvajao kupova te sezone. Ovoga puta na Vembliju smo videli više od 90 minuta, nije bilo golova u regularnom delu, da bi Frenk Sinkler i neizbežni Di Mateo na kraju savladali Marka Švarcera i odneli novi pehar u Zapadni London. Prosto je neverovatno da bi najvažniji meč Boro odigrao najgore, iako su te godine opet izbacili Liverpul, ali u ranijim kolima i regionalnog rivala Sanderlend i Bolton posle produžetaka.

Zanimljivo da to nije bio kraj potere. Iako nikada više nisu imali šansu za Vembli, finale su igrali u Liga kupu na „Milenijumu“ u Kardifu. Sa druge strane je bio tim koji takođe nikada nije osvojio ništa, Bolton. I „Troteri“ su bili Premijerligaši, Boro je na penale izbacio Totenhem i Liverpul, pa onda najbolji tim lige u to vreme Arsenal, kao da su bili predodređeni za konačni trijumf.

Poveli su u finalu sa 2:0 Kamerunac Žob i najbolji igrač meča Zenden su za pet minuta na startu doveli „Crvene“ do prednosti, Švarcer je greškom dao šansu Boltonu da se vrati u meč, ali taj gol Dejvisa je malo značio. Boro se održao i stigao do prvog značajnog trofeja u istoriji. To je bila četvrta sreća za klub, ali i istorijski izlazak u Evropu. Dobili su Partizan 3:0 u jednom od mečeva u grupi, preživeli do proleća, ispali u osmini finala protiv Sportinga.

A onda naredne godine, još jedan izlazak u Evropu i to kakav. Tisajdersi su te godine stigli do same završnice, Steaua, Štutgart, Bazel, Roma, sve do finala u Ajndhovenu. Ali, razlika u kvalitetu je jednostavno bila prevelika, Englezi su pregaženi na „Filipsovom“ stadionu, bilo je 4:0 i Sevilja je krenula u trijumfalni niz u Kupu UEFA, odnosno kasnije LE.

Za Boro su ostala sećanja, danas su u Čempionšipu, a priča o pet finala im ostaje za uzdahe i nadu da će se takve stvari ponoviti.