Jačih nema - “Rohita” protiv “Azurina”!

Sudar Španaca i Italijana, odnosno "Rohite" i "Azurina" kako zovu svoje mlade reprezentacije svakako je obračun dve nacije koje izbacuju najbolje igrače, ali i koje su često u prošlosti imale problem da taj kvalitet i trofeje iz mlađih kategorija pretoče u rezultate na seniorskom nivou.

To je posebno izraženo kod Italijana koji su devesetih vladali fudbalom u mlađim kategorijama, ali u poslednje vreme ti igrači ne uspevaju zbog velikog broja stranaca da zaigraju u velikim klubovima.

Ovo je vek Španije u fudbalu, u to nema nikakve sumnje, ali su oni prvaci Evrope u omladinskoj konkurenciji bili još 1986. godine. Ti timovi, onaj koji je dve godine pre toga izgubio finale od Engleza (pobedili su Jugoslaviju sa 3:0 u polufinalu) i onaj koji je dve godine kasnije bio šamnpion su doneli novu nadu na Iberijskom poluostrvu.

Ako se vratimo u osamdesete, to su ekipe koje su izrodile Zubizaretu, Butragenja koji će postati legende, kao i igrače poput Sančiza, Eusebija, Kike Floresa, Paka Ljorentea, Galjega, ta ekipa je pobedila u dva meča posle penala Italijane koje su vodili Zenga, Manćini, Vijali, Donadoni, Bepe Đanini...

Bio je to prvi veliki okršaj dva strašna mlada tima koja će obeležiti fudbal u poslednjih 30 godina u svetu mladih reprezentacija. Italijani su se osvetili 10 godina kasnije, turnir je dobio današnji oblik, odlučivali su opet penali, Španija je bila domaćin, u finalu je bilo 1:1, Injigo Idijakez je imao nesreću da savlada svog golmana Moru, a ni Raulov gol nije bio dovoljan. Raul je bio najbolji strelac šampionata sa tri gola, ali je promašio penal u seriji, Pagoto je osim njemu skinuo penal i Ivanu Dela Penji, mladoj zvezdi Barselone.

Nova španska titula usledila je dve godine kasnije, lako je kada nema Italijana, oni se nisu ni kvalifikovali, Grčka je stigla do završnice u Rumuniji, Ivan Perez je odlučio. Ta generacija je u svojim redovima imala Rekartea, Kalva, Gutija, Salvu Baljestu, Rođera, Valerona, legendu Bilbaoa Gerera, Viktora Sančeta, većina nije napravila velike karijere kako se predviđalo.

Usledila je duga pauza, jedno treće mesto, par ispadanja u grupi, ali u poslednjih deset godina "Rohita" gazi. Oni su vladavinu započeli u Danskoj 2011. godine, tim koji su predvodili De Hea, Ander Erera, Mata, Martinez, Adrijan, Tijago, Alkantara je u finalu preslišao Švajcarsku, u polufinalu ih je namučila Belorusija. Dve godine kasnije su odbranili naslov prvaka Evrope u Izraelu, Italija kao sudbina, dobili su finale. sa 4:2, Tijago je dao tri gola, Isko pogodio penal, igrali su Moreno, Injigo Martinez, Bartra, Montoja, Iljaramendi, kapiten Reala Koke, pomovo Tijago, Rodrigo i najbolji strelac prvenstva Alvaro Morata. Bilo je to pre osam godina, za "Azurine" su nastupali danas zaboravljeni Borini, ali i Imobile, Bertolaći, Floeenci, Saponara, Verati, malo ko od njih je napravio veliku karijeru, ali to je italijanski problem o kome smo pričali.

I pre četiri godine su tukli Italijane u polufinalu, Saul Nigez je dao het-trik, ali je Nemačka šokirala Špance koji su bili izraziti favoriti u finalu. Saul i Asensio su bili vođe te generacije, dve godine kasnije su se osvetili, Italija domaćon nije prošla grupu, Španija je ovoga pta golovima Fabijana Ruiza i Danija Olma pobedila mlade "Pancere" i stigla do svoje pete titule prvaka Evrope u konkurenciji do 21 godine.

Italijani?

Oni takođe imaju pet titula. Prva je osvojena 1992. što je bila najava velike dominacije devedesetih. Selektor je bio legendarni Ćezare Maldini koji je 1992. u finalu u dva meča tukao Šveđane, odlučio je prvi meč kada su Buzo i Sordo doneli pobedu od 2:0, pa ni poraz u revanšu nije sprečio Italijane da stihgnu do krune. U tom timu igrali su Meli, zvezda Parme, ali i Bertareli, Luzardi, Roberto Muci, malo ko je napravio veliku karijeru, Serija A je bila prejaka da dobiju značajne uloge u velikih klubovima. Dve godine kasnije odbranili su titulu, ta generacija je bila mnogo jača sa Bobom Vijerijem, Panućijem, Benijem Karboneom, Orlandini je u produžetku protiv Portugala doneo pobedu u Monpeljeu u finalu. Het trik "Azurina" usledio je 1996. Tukli su Španiju u finalu u već pomenutom meču, taj tim je imao nekoliko velikih zvezda, pre svih Totija i Nestu, igrali su Domeniko Morfeo, i dalje Bobo Vijeri, Panući, Tomazi, Fabio Kanavaro...

Preskočili su 1998. a onda je stigao novi vek i vladavina Pirla. U Slovačkoj je Italija tukla Čehe sa 2:1, Pirlo je dao oba gola, najbolji strelac iu igrač turnira. Stariji če se setiti Ventole nikad potvrđene nade Intera, ali i Koka, Gatuza, gokaman Abijatija. U stvari iz tog tima samo su Pirlo i Rino Gatuzo napravili baš velike karijere.

Ali, generacija 2004. je bila baš moćna. Na svojoj koži to je osetia Srbija i Crna Gora. Naime na prvenstvu smo stigli neočekivano do finala, ali nam je u Bohumu Italija savladala sa 3:0, Danijele De Rosi, Đilardino, Barzalji, Zakardo, Bonera će dve godine kasnije postati prvaci sveta u seniorskoj konkurenciji, branio je Amelijha, igrali još Palombo, unuk bosa kalabrijske mafije Skuli, nikad dokazani Donadel, Brigi, Mesto, Ćezare Bovo. Vodio ih je bivši svetski prvak Đentile, i to je bila i poslednja, peta titula. U par navrata Italijani su stizali do polufinala, izgubili jedno finale i primat od Španaca.

Ali dva bolja tima u mlađim kategorijama nema, zaista derbi za priču i utakmica koja će privući ogromnu pažnju.
Sa jedne strane Sa jedne strane biće Miranda, Mingeza, Viljar, Kukurelja, Puđ, Brahim Dijaz, dosta je Barsine dece.
Suprotstaviće im se Gabija. Lovato, Sandro Tomnali, Pobega, Kutrone, Šamaka, Frabota, igrači koji su već standarni u Seriji A, doduše uglavnom u manjim klubovima.