Totenhem - Poraz u finalu kao navika...

Kažu da je u ovom trenutku jedina nepopularnija osoba od Ange Postekoglua sam Danijel Livi koji će odlučivati o sudbini australijskog Grka na kraju sezone.

Jasan je animozitet navijača "Petlova" prema prvom čoveku kluba, pisali smo već o njemu nebrojeno puta, korenima sukoba i post-Poketinovoj eri. Ali, kako se priča, ni Postekoglu ne stoji dobro. I nije samo razlog ponižavajuća pozicija na tabeli, iako ima šanse da Totenhemu donese prvi trofej posle 17 godina.

Postekogluov rat sa medijima, traženje opravdanja, nabusito ponašanje, ali i odnosi unutar ekipe su stvorili prilično lošu sliku među pristalicama.

Zbog toga je moguće da javnost, ali i tribine ne bi zamerile Liviju ako promeni trenera i pored eventualnog osvajanja LE i povratka u Ligu šampiona.

Postoji i škola mišljenja po kojoj Totenhem u slučaju trijumfa ne sme da napravi grešku koju je načinio Junajted prošlog leta. Oni su tada "zavedeni" osvojenim FA kupom protiv Sitija produžili ugovor sa Ten Hagom, a onda ga otpustili u oktobru.

Postekoglu ume da kaže da je već pobednik, jer u Totenhenu se retko koji trener zadrži, ako izuzmemo Poketina, dve godine. Uz to, on je kupio mnoge na početku ofanzivnom igrom, što je predstavljalo napredak u odnosu na Ešpirita Santa, pa i Kontea. Pisali smo mnogo puta, jedna od zapovesti za tim iz Severnog Londona, odnosno proklamovana norma je da se mora igrati lep fudbal. Ako se vratimo u devedesete, Totenhem je izgubio bitku, iako je u vreme osnivanja PL bio jedan od vodećih engleskih klubova, ne samo zbog oklevanja tadašnjeg vlasnika Alana Šugara da uloži, već i odbijanja da se menja.

Ako se analizira taj period, oni su dugo tim zasnivali na domaćim igračima, bilo je naravno i dobrih transfera poput Klinsmana, ali se takvi igrači nisu previše zadržavali. Uz to, dodajte da nije inputa sa kontinenta u vidu trenera koji bi promenio mentalitet. Na sve se nadovezala francuska revolucija u Arsenalu, pa su i navijači, ali i sam klub pali u neku vrstu melanholije, da ne kažemo samosažaljevanja.

Više se gledalo u tuđe dvorište, Postekoglu je o tome natuknuo tokom ove sezone par stvari, uz ono čuveno da je u Totenhem vratio fudbal na kakav su navikli. Samo, čini name se da je to slabo opravdanje za poziciju na tabeli. Ne može se sve podvesti pod povrede jer i kada se ekipa popunila malo koga su uspeli da pobede u prvenstvu. Tačnije nikoga na proleće osim Sautemptona. I to je presuda za Postekoglua, nešto što bi moglo i ako slavi u Bilbau da ga košta posla.
Kandidata za klupu ima.

Navodno, Andoni Iraola posle sjajne sezone sa Bornamutom i Oliver Glasner koji je odradio veliki posao u Palasu su ljudi koji se dovode u vezu sa Totenhemom. Recimo, Nemac iz "Orlova" je moguće rešenje jer je mentalitetski potpuno suprotan Australijancu. Ne paniči, veoma je miran, kada je tim tokom jeseni igrao loše nije se ponašao kao zec uhvaćen u svetlo farova. Ako se pogledaju njegove izjave od tada, plus način na koji se suočio sa krizom, dolazi se do zaključka, on odlično hendluje pritisak.

Inaće, Postekoglu je govorio od plasmana u finale da je ovo ogromna šansa za klub da pobedi sebe, ne Junajted. Izgubljena finala u ovom veku se ređaju za Totenhem. Oni su u Levijevoj eri najčešće gubili mečeve za pehar. Počelo je 2002. kada su Hodlovi "Pevci" poraženi na "Milenijumu" u Kardifu (građen je novi Vembli) sa 2:1 od Blekburn Roversa.
Nakon poslednjeg trofeja, pomenutog Liga kupa iz 2008. već sledeće sezone su u istom takmičenju poraženi od Junajteda na penale, nakon remija bez golova u 120 minuta.

Još jedan meč na Vembliju su izgubili 2015. od Čelsija u istom takmičenju, a nisu ni pre četiri godine uspeli na istom mestu da se domognu Liga kupa, tukao ih je Pepov Siti u finalu. I to, šest dana pošto su smenili Murinja i neiskusnog Rajana Mejsona bacili u vatru.

Između ta dva poraza u finalima Liga kupa, smestila se najveća utakmica u istoriji, finale Lige šampiona protiv Liverpula, poraz od 2:0, meč u kome nisu ni pripretili Redsima. Pisali smo o tom meču, mnogi se slažu da je taj tim ipak bio inferioran u odnosu na Klopov, ali i da je to Poketinov zenit, kada su igrači već izgubili veru u Argentinca.

Dakle, ovaj vek je obeležen neuspesima u završnoj utakmici, što je u suprotnosti sa prošlim.

Podsetimo da je Totenhem prvi klub sa ostrva koi je podigao evropski pehar, učinili su to 1963. kada su razbnili Atletiko Madrid u roterdamskom finalu. Dobili su i početkom sedamdesetih Vulvse u dva meča za trofej u kupu UEFA, mada su dve godine kasnije u istom takmičenju izgubili od Fejenorda. Imaju trofej u Evropi takođe u Kupu UEFA u godinama pred Hejsel protiv Anderlehta. Šezdesetih su dobili tri finala FA kupa, uključujući i ono istorijski "Kokni finale", prvo između dva londonska kluba kada su tukli Čelsi. Iz današnje perspektive izgleda smešno, ali Totenhem je u to vreme bio pojam za Čelsi, a imao je i više uspeha od Arsenala. I generacija sa početka osamdesetih predvođena argentinskim legendama Osijem Ardiljesom i Rikardom Viljom je dobila dva finala kupa (izgubili su doduše jedan Liga kup), a veliki tim sa početka devedestih sa Gazom i Linekerom je takođe dobio finale FA kupa protiv Foresta. A onda se sve promenilo od kraja veka. Poslednji trzaj je bila 1998. Liga kup protiv Lestera, kada su ofanzivu predvodili Žinola i Norvežanin Iversen. I to bi bilo to, od tima koji dobija finala, Totenhem se pretvorio u ekipu koja pada na poslednjoj prepreci.

Zato Postekoglu insistira na menjanju navika. On pred meč kaže da je ovo raskršće, da će Totenhem otvoriti novu eru ako pobedi, odnosno da će buduće generacije imati na čemu da crpe inspiraciju.

Da, lepo rečeno, ali koliko je realno?