Mančester Junajted - Jadi fudbalskog Frankenštajna

To da Ole Gunar Solskjer nije menadžer za Junajted, znali smo svi, od uvaženih smatrača u medijima do onih što drže banku u kladioničarskim raspravama. Svako iz rukava može da izbaci barem pet razloga zbog kojih je sve u vezi sa Norvežaninom bilo pogrešno.

Jedan je ona standardna zamka u koju upadne nostalgičar, da će vratiti vreme, ako se okruži poznatim licima iz albuma. Drugi je Oleov CV, nije baš da je studirao na prestižnim klupama pre nego je stigao da predaje na "Old Trafordu". Nevolja svih velikih klubova je što pre ili kasnije zaborave da oni nisu katedre za učenje, već ishodišta velikih karijera. Solskjer, baš kao i Murinjo (ne poredim jasno trenersku klasu), kao i Ferguson (da nije video dalje od drugih i povukao se) je zarobljen u vremenu u kome je "gafer" bio vaspitač u obdaništu, kako je Ser Aleks jednom krstio svoju svlačionicu.

Igrači su odrasli, njihovi autoriteti su agenti, a zlatno tele kojem se mole isključivo brojevi, bilo sopstvenog računa, bilo nedeljnog čeka, bilo stvari koje poseduju. Ne postoji anarhija svlačionice, ali je i vreme prosvećenog apsolutizma iza nas.

Fudbal je za par decenija, kao i sam svet prešao na broj obrtaja koji je nemoguće ispratiti. Stvarnost je oblikovala, ne čoveki, nego prilike, nove zakone, nove mehanizme ponašanja, nove odgovore na krizne situacije. 

Tu se ljudi bez iskustva, znanja, ako hoćete i nagona za preživljavanjem ne snalaze.

Kako to?

Nije fraza kad kažemo da je Ole Gunar Solskjer premekan za zid u koji treba udarati glavom dok ne popusti. Da njegov način miriše na dobrovoljnost, a ne na prinudu, što je conditio sine qua non. Zamislite situaciju u nekom korporacijskom akvarijumu u kome radite u kojoj vas ajkule mole da budete oprezni, u kome pokušavate da opštim mestima zavijenim u krupne reči ubedite zverinu da postane vegan.

Možda preterujem (ne možda, nego sigurno), ali čim je Solskjer prvi put iskoristio reči tipa "povratak duha prošlosti, Junajtedovog načina, okretanje tradicionalnim vrednostima", nevolja se sama pozvala na žurku u Karington.

Da vidimo šta je danas Junajted?

Vlasništvo pijavica koji koji kombinuju godinama sisanje profita sa populističkim potezima. Prosečnog navijača je lako zavesti, pogotovo ako dugo pati što je slučaj sa onim likovima sa turbanima iz prvog reda stadiona, na primer. Ti su navučeni na uspeh, na "Fergijevo vreme", na razočarana lica protivnika dok Solskjer daje gol u 95. minutu. I lako je privići se na dobro, jer njihovi očevi su među onima koji su verovatno pre nekoliko decenija poručivali Fergusonu da uzme trofej FA kupa i da ga ponese sa sobom u Škotsku kao uspomenu na neuspešnih pet godina u Junajtedu.

Nije problem u tome da veliki klubovi prihvate da postoje veličanstvena i sasvim prosečna vremena, pisao o tome. Problem je što u Junajtedu ne valja bukvalno ništa, što je Fergusonov način proglašen za jedini mogući, iako bi za održavanje tog kulta bio potreban predmet obožavanja, dakle novi Ser Aleks. To se u istoriji ne dešava dva puta.

Pa, kako ništa ne valja?

Prvo, klub nema nikakvu organizacionu strukturu, osim kao mašina za štampanje novčanica koje će se preliti Glejzerovima putem usluga koje naplaćuju sopstvenom klubu.

Ima ona šala, nemojte je proglasiti antisemitizmom, jer je napisao najveći jevrejski pisac Filip Rot, da "Jevreji nisu nešto u sportu, ali su najbolji kao vlasnici sportskih klubova", da ga parafraziram. I Glejzeri su baš to, ljudi koji su u liku neposrednog upravljača Eda Vudvorda našli modernog fudbalskog Midu, sve čega se dotakao pretvorilo se u zlato, van terena. Sve ostalo nije bilo bitno. Jer da jeste, odluke o timu bi donosio neko drugi, umesto Vudvorda.

Na kraju je sve ogoljeno letos dovođenjem Ronalda. U situaciji kada je bilo potrebno popuniti nekoliko rupa u timu, doveden je jedan od najboljih napadača svih vremena. Nisu problem njegovi golovi, problem je što, bez obzira na sve, on igra za svoje rekorde i traži od saigrača da ga odmene u svakoj drugoj raboti.

U medijima je stvoren hajp da Mančester Junajted ima strašan tim. 

Nema, i to možda neće videti za kafanskim stolom, ali među ozbiljnim ljudima ovo već dugo nije hipoteza. Ne, "Đavoli" imaju nekoliko sjajnih individualaca koji su na po 50% ili manje mogućnosti jer je ekipa divlja i bez ikakvog vezivnog tkiva, imaju i par mladih igrača kojima će Ronaldo sada pojesti vreme i sve vrste nevolja sa precenjenom odbranom. Ako ostavimo standardnu priču o Megvajeru kao lideru, on je solidan britanski štoper (na primer Geri Palister za siromašne), za Lindelefa se ni to ne može reći. Kada na to dodate Šoa, Van-Bisaku i ostale nedorečene i voljne, odsustvo ozbiljnog zadnjeg veznog igrača, nije jasno na čemu tačno Junajted temelji ambicije?

Ako ambicija sem pravljenja para uopšte ima, dakako... 

Sve što Mančester Junajted može, Siti može bolje, sve što Junajted želi od svojih bekova, Liverpul već ima. Sve što na "Pozorištu snova" snevaju kada je u pitanju organizacija igre i izvlačenje profita iz ne tako dobrih igrača sproveo je Tuhel u Čelsiju. 

Ovakvih primera je mnogo, meni ovaj Solskjerov tim deluje kao nespretno sklopljeni Frankeštajn koji će boljim danima uz mnogo loma i vike ostati poslednji na bojnom polju, neka vrsta pobednika silom.  Lošijim danima će ga skupljati metlom po terenu kao u subotu u Votfordu.

I tu dolazimo do suštine čitave priče, pitanje nije personalno, Zidan ili neko drugi tu može da pomogne, da podigne prosek, ali ne i da od Frankenštajna napravi Breda Pita. Nevolja za Glejzere je što i sam Francuz to zna, šminkanje čudovišta bi samo malo ulepšalo stvari, klesanje funkcionalnog čoveka zahteva veliki novac.

Veći od onog potrošenog, da ne kažem bačenog. 

Da li je ovo trenutak u kome pijavicu treba ubediti da je vreme da postane dobrovoljni davalac krvi?

Teško će se to desiti...