Partizan - Pisanje nove istorije, kako smo postali ovakvi?

U Partizanu je, i oko Partizana, danas sve pogrešno. Prema tim kriterijumima i sam sam odavno neprijatelj kluba, ili me tako doživljavaju. No svejedno, nije ovo priča o njima, nego o nama.

Napustio sam dvoranu sa uplakanom ćerkom posle prve četvrtine. Zgadilo mi se iskreno ponašanje publike. I ne, ne mislim na onu tribinu koja nama simpatizerima spočitava da dovoljno ne volimo, bolje, nedovoljno mrzimo drugo i različito. Kompletan auditorijum, dvotrećinska većina je poprimila tipične karakteristike gomile. Le Bon je taj heterogeni skup opisao kao podložan zarazi, u toj meri da je spremna da rado žrtvuje individualnost u svrhu opravdavanja izmaštanog zajedničkog interesa. Kada takva masa, vođena jarkim slikama i potrebom da kroz buku nađe opravdanje za kolektivnu viziju stvarnosti prevlada, desi se sinoćnja sramota. 

Naravno, većina će povikati da nema veze sa maštom, da istina u Partizanovom slučaju ima da bude crno-bela, u suprotnom i nju ćemo proterati kroz toplog zeca. 

Hajde da pogledamo primer izvesnog Vanje Marinkovića.

Nije bitno što je kapiten, igrački simboli su kao farmerke, izblede suočeni sa centrifugom. Nekako ne volim zaklinjanja igrača u klub, igraš za novac, pusti one sa tribina da vole, ti im samo daj razlog da budu srećni. Ali, u slučaju narečenog Marinkovića, mediji su tvrdili da je on vodio pobunu na brodu. Što će reći da je Vanja bušio rupe koje su pretile da potope Titanik kako bi kapetan bio bačen u more. 

Gomila to prihvata zdravo za gotovo, bolela su ga leđa, ergo, sigurno folira, nije hteo da igra. Ovaj logički sled je vredan divljenja, ima sve osobine srednjevekovnog dokazivanja da je neko veštica. Zaličilo bi na Salem sinoć u Areni, samo da je bilo dovoljno pruća da se naloži vatra. 

U ovoj zemlji je postalo sasvim prihvatljivo suditi ljudima bez dokaza, servirati krivicu kroz nepismene naslove i uskličnike i tu smo, generalno, svi saučesnici. Međutim, verovao sam da je onaj narod u dvorani što bubregom plaća strast drugačiji.

Očigledno se varam.

Partizan odavno nije to što je bio. Izgubio je ideju, identitet, razlog, odriče se prošlosti u podilaženju tamnim vremenima. Zaličio je na okupljanje iz pogrešnog razloga. Nije to više skup ljudi koji isto vole, već ljudi koje je okupilo zajedničko protivljenje nekome ili nečemu. 

Jer, vidite, Partizan je zamišljen kao klub svih, slobodan izbor je u pitanju. Ko želi, prihvati ideju da navijanje nije skopčano sa rezultatom, niti je borba uslovljena pozicijom na tabeli. Filozofija je u pitanju, nikako brojevi. Jer, matematika nije za navijače Partizana, ti koji su vas tako vaspitali polaze od zavisti prema tuđoj srebrnini, što je i nepristojno, i nesvrishodno.

Od ideja partizanštine je danas ostalo malo.  

Danas je Partizan kombinacija mitskog junaka koji seče zlog Turčina kombinovana sa reklamom turske kompanije za presađivanje kose. Ili redovno ksenofobno istorijsko saplitanje na jednoj, dok je sa druge strane Arena u kojoj je na utakmici više stranaca nego u Knez Mihajlovoj. Ili uterivanje podobnog mišljenja nekonvencionalnim metodama zbog čega ljudi na utakmice kreću kao na front. To, ma kako zvučalo čudno gomili, nije imanentno Partizanu. 

I onda ćemo se svi začuditi što navijači upiru prstom jedni u druge, na  vagi odmeravaju krvna zrnca i količinu crno-belog u srcu. Čudno je i što košarkaška sekcija Bajerna sinoć ima više navijača nego u Bavarskoj. Mora da su Lučini Nemci pomislili da je baš lepo igrati na domaćem terenu, jer protiv Partizana od osnivanja igraju u gostima, nevezano za geografiju.

Nije teško bilo predvideti da će osvetnicima na tribinama klub ponuditi žrtve na oltaru vernosti. Priča predsednika da je Željko igrače i njihovo nepoštovanje pravila igre, ali i bazičnu nepristojnost u ophođenju sa trenerom, okrivio za situaciju je bila grudva. Jasno, usledila je lavina koja je sinoć pregazila tim. Bes prema čelnicima je otišao na drugu stranu. Nije to teško izvesti, imaju posla sa gomilom. Da se vratim Le Bonu, oni koji vladaju su uvek sposobni da generalizacijom bilo kod slučaja zadovolje masu.  

Dakle to što su sinoć bili krivi igrači je samo bacanje hrišćana lavovima dok njihovi sapatnici divlje likuju u Koloseumu. Ili žrtvovanje sličnih sličnima, ako tako postavite stvari.

Ne morate da razmišljate, ide Zvezda, biće to ponovo heroji, normalno, ako pobede. Jer, na kraju krajeva, izgleda da je to ultimativni princip današnje igre.