Pred Madoninu - Meacina priča

Navijači Milana nemaju razloga da svojataju Pepina Meacu, iako stadion koji dele sa komšijama nosi njegovo ime. Jer, verovatno najbolji predratni fudbaler na svetu jeste nosio dres „Rosonera“ u ratnoj 1940. i to dve sezone, ali kada je dao gol Interu, plakao je u svlačionici.

Đuzepe, milansko dete iz Porta Vitorije je bio i ostao legenda Intera, a kada je debitovao za prvi tim, „Gazeta delo Sport“ je na naslovnoj strani napisala „Zvezda je rođena“. Pepin je u Prvom Svetskom Ratu ostao bez oca, pomagao je majci u prodavnici povrća, imao je loša pluća, deca su umirala od tuberkoloze pa je detinjstvo proveo u parku Troter gde se igrao fudbal po ceo dan. Tu su ga primetili, debitovao je sa 17 za Inter, u prvoj utakmici dao dva gola, a prvu Interovu titulu obeležio je sa 31 golom, za dve je dao već 64 i pomogao klubu da osvoji prvu titulu u novoformiranom šampionatu Italije.

Kada se pomene Pepin, ne može da se zaobiđe ime selektora Vitorija Poca koji je bio na klupi Italije 19 godina i pod čijom su komandom osvojene dve titule prvaka sveta. Nije da fantastičnog igrača nisu pratile kontroverze, on je prvi fudbaler koji je počeo da dobija veliki novac, snima reklame, bio ga je glas ženskaroša, ali na terenu je bio nenadmašan. Španci su se 1934. Žalili da je Meaca udario golmana pre pogotka, ali fašistički tim je morao da pobedi, kao i Austrijance. Englezi su mislili da su najbolji na svetu, izuzeli su se sa Mundijala, ali je Italija dobila u čuvenoj „Bici na Hajberiju“. Dao je domaćima dva gola za deset minuta, a nisu mu dodali loptu za treći, pred smrt je to opisao kao najgori trenutak u životu.

Postoje razni mitovi o Meaci, čuvena slika kada je gol iz penala dao iako je drugom rukom pridržavao pocepani šorts na Mundijalu u Parizu 1938. godine. Protiv Rome je osam godina kasnije dao tri gola za tri minuta, čuvar mreže „Vučice“ Balante je tri puta izlazio u susret Meaci koji bi ga driblao i dao gol. Četvrti put je ostao na liniji, ali je Meaca zakucao loptu pod prečku.

Legendarni novinar Đani Brera je ispričao da je pred jednu utakmicu Meaca bio u krevetu sa dve devojke, kada se probudio posle pijane noći shvatio je da će zakasniti na meč i u pižami taksijem stigao na stadion, propustio fašistički pozdrav, ali su mu oprostili jer je dao dva gola.

Zvali su ga i „Balila“ na milanskom dijalektu „Dečak“, zbog izgleda. Ali, ovo su bile zloglasne grupe mladih fašista, nešto po uzoru na Hitler Jugend, pa je taj nadimak posle rata pokušavao da zaboravi.

Optuživali su ga da je fašista, tvrdio je da nije istina, da je Musolini uspehe tog velikog tima „Azura“ koristio za promociju ideologije, ali da igrači nisu bili uz režim.

„Mi smo se borili za svoju zemlju, to je bio osećaj patriotizma i sa diktaturom nije imalo nikakve veze“, odgovarao je na optužbe posle rata.

Musolini je tvrdio da je Meaca više uradio za Italiju nego svi ambasadori zajedno.

Inače, zbog nesportskog života, ali i brutalne povrede posle koje mu umalo zbog ugruška nisu odsekli nogu, nikada posle te 1938. nije bio isti. Davao je golove za Milan, Juventus, Vareze, pre povratka u Inter, kada je završio karijeru, imao je 37 godina i nije bio više ni senka sebe.

Zauvek je ostao u Milanu, zaradio je mnogo novca igrajući fudbal, uvek je živeo na visokoj nozi, kupio je vilu na Pjaci Kairoli gde je Inter igrao do Drugog Svetskog Rata, tvrdio je da čuje huk tribine kada se seti slavnih godina.

Uvek je bio tražen, recimo igrao je sebe u filmu „Milanski milioner“ iz 1951. kada je počeo veliki talas italijanske kinematografije. U tom filmu navijač Intera zalaže ženu u opkladi sa napuljskim frizerom.

Italija je jasno snimila film o svojoj zlatnoj generaciji koja je dva puta bila prvak sveta, zvao se „11 musketara“, a i Meaca i njegov partner iz napada, bombarder Piola su igrali u tom dokumentarcu, odnosno imali centralno mesto jer su bili najveće zvezde ekipe.

Meaca je pokušao da bude trener, vodio je kratko Inter dok je zemlja bila u ruševinama, pa reprezentaciju, ali je imao očajan skor, pa je na kraju završio u Interovoj školi fudbala gde je stvorio zlatnu generaciju koja je bila dva puta prvak Evrope. Iz njegove radionice izašli su Sandro Macola i Faketi. Macola je ispričao neverovatni događaj, snimana je reklama na stadionu Intera i golman je trebalo da padne u jednu, a Meaca šutira u drugu stranu. Iako u godinama, pošto se čuvar mreže bunio, „Pepin“ mu je rekao da nema nameštanja i od 10 puta svih deset pogodio suprotnu stranu od one u koju se golman bacio.

Meaca je bio najbolji strelac Italije do Điđija Rive, u svom stilu je čestitao legendarnom napadaču uz reči da je dao dosta golova Kipru i Turskoj i da te ekipe nisu igrale fudbal kad je on bio aktivan.

Njegov privatnio život je uvek bio pod lupom medija, ogovarali su ga i divili su mu se, dva puta se ženio, ali postoji priča da je spavao sa više žena nego što je dao golova, upoređivali su ga sa slavnim zavodnikom Rudolfom Valentinom.

Majka je bila zadužena za pisma koja su naparmefisana stizala na njegovu adresu, poslednja brana pred nastrljivim devojkama. On nikada nije delovao impresioniran slavom, radio je šta je hteo, nije se krio, pušio je dve kutije cigareta na dan, najbolji drug mu je bio Đipo Vijani koji je kasnije postao menadžer Milana.

Kao posmrtnu želju je ostavio zahtev da sahrani prisustvuje samo porodica, umro je u Monci krajem sedamdesetih, a već naredne godine „San Siro“ je poneo ime Meace, a iako ga generalno smatraju za legendu Intera, nemali broj navijača Milana će priznati da je on najbolji igrača ikada iz grada.

I na svaku „Madoninu“, Italija se podseti, a priče se prenose sa kolena na koleno kakav je igrač bio Meaca.