Fudbaleri, samo jedno nemojte, "Lako ćemo"

Srbija je ponovo na raskrsnici, mada zvuči izlizano. Jer, za nas je svaki meč istorijski i često im kačimo epitete poput utakmice veka, pa ne čudi što je takva atmosfera stvorena pred duel sa Škotima.

Sa druge strane, razumljivo je, EP je u novom formatu takmičenje na koje je mnogo lakše stići nego nekada, veliki je blam videti timove poput Albanije, Severne Irske (bez nekog potcenjivanja), u završnici kao pre četiri godine, dok Srbija sedi kući.

Za nas je posle raspada velike države, šampionat Starog Kontinenta Sveti gral, prisvojićemo jasno onaj plasman na početku veka sa Crnogorcima, ali upravo u kvalifikacijama za EP smo doživljavali one najveće šokove, sposobnost da izgubiš od Estonaca kod kuće, da dva puta remiziraš sa moćnim Portugalom, ali ne pobediš Fince kod kuće, da ne pominjemo nefudbalske stvari poput nasedanja na albanske provokacije u prošlim kvalifikacijama za prvenstvo Evrope.

I zbog svega toga, ne možemo da kažemo poput nekog lošeg đaka, da se slučajno desilo, jer nekako se uvek dešava nama.

Svi znate kako prolaze selektori, kako se vetrovi koji duvaju menjaju u srpskom fudbalu, ima tu svega, stara je priča, malo je karaktera, a i postajemo papagaji. Ovo nije tekst o ligi, odvratnim prepucavanjima dva velika kluba koja su umesto uzora postala loš primer za rečnik i ponašanje.

U teoriji, reprezentacija bi trebalo da bude iznad toga. U novije vreme, raspadom velikih geopolitičkih imperija svi narodi su dobili priliku da sanjaju. Smelost tih snova zavisi od karaktera u nekom slučaju, ali mnogo više od toga kako pristupiš nekoj stvari, imaš li plan, da li si uveren u svoje principe i izbore.

Mi smo stigli do trenutka kada ponovo imamo potrebu da budemo sa najjačima, a opet smo i pomalo nesvesni da nije gotovo. Srbija je odigrala jednu od najboljih utakmica u poslednjih nekoliko godina u Oslu, ali smo se odmah spustili na zemlju, doduše u beznačajnim mečevima LN. A opet, zahvaljujući LN (nema uticaja na Mundijal, osim samog rangiranja u šeširima), mi smo i dobili šansu da posle razočaravajućih kvalifikacija u „repesažu“ stignemo do završnice.

O Škotima ćete imati priliku da čitate dosta na stranicama našeg časopisa, pa steći ćete i sami utisak.

Ali, nije do Škota, do nas je samih. Ono što treneri kad hoće da ispadnu pametni kažu „Mi se pitamo“. Jer, zaista je tako, Srbija nema baš neki reprezentativni kult, pa ni priča da će odsustvo navijača biti veliki hendikep, nije baš tačna. Jasno, biće teže, ali nisu tribine faktor koji presudi kada su „Orlovi“ u pitanju. U ovoj deceniji, to je konstatacija koju možete da uzmete kao aksiom.

Ovde se radi o drugoj stvari, našoj navici da velike precenjujemo, a prosečne potcenjujemo. Mi se nalazimo u tom nekom rasponu između prosečne i solidne reprezentacije, suviše imamo oscilacija da bi mogli da definišemo reprezentaciju Srbije u vrednosne pojmove.

I zbog svega toga, priče da je veći deo posla završen u Norveškoj mogu da prodaju neznalice ili zlonamerni, kakvih je malo. Velika većina želi da vidi Srbiju, sa svim manama, večne priče o menadžerima i nacionalnom timu kao poligonu za prodaju igrača na velikom takmičenju.

Realno, mi tamo nemamo šta da izgubimo, što ne znači da bismo išli bez ambicija, ali samo prisustvo znači šansu. To je ono o čemu smo pisali godinama, ne nameće se kult, gradi se kroz rezultat. Uz uspešnog je svako, i ma kako to surovo zvučalo, nikome gubitnik nije simpatičan, kada unese emocije u celu priču.

Nismo dobri sa emocijama, treba nam hladna glava, mnogo smo utakmica pobedili pre početka i završili u suzama.