Derbi dela Mole - Bik koji je slomio rogove

Kada se Ljaja zaleteo dok je prilazio lopti, video sam je u golu, prosto izgledalo je tako, tim pre što Bufona nije bilo u blizini. Eksplodirali su u kavezu, potlačeni i obespravljeni, kako sebe vole da vide

Nije bila bitna utakmica, "Derbi dela Mole", nikada nije toliko važan, Juventusu, ni tabeli, ni ostatku Italije. Nije ni lokalna stvar, te večeri jedan od lokalaca u autobusu ka hotelu je izašao neku stanicu pre i udahnuo eliksir hrabrosti vikajući prostote. Hanu je neobično zanimalo šta priča on i zbog čega vičemo mi, razmenjujući uskličnike u kišnoj noći, ali deci nije potrebna prostota, naslušaće se već kad preuzme "fudbalski kolač" od oca.

Jer, na neki način, Iguain im je te večeri u poslednjim trenucima ukrao pobedu, pa je i neočekivani remi na tvrđavi imao gorak ukus za Torino. Mihajlovića su izvodili sa terena pod pratnjom, sve je bilo veselo, osim gorčine onih koji su u manjini, valjda tako izgleda tiranija.

Nije izgledalo da će derbi biti samo regionalna stvar kada je grupa od dvadesetak Švajcaraca sa smešnim kapama i mnogo dobre volje osnovala Torino. Imali su puno entuzijazma 1907. godinu posle osnivanja kada su pobedili Juventus, ali su na titulu čekali do 1928. tada su fašisti rešili da profesionalizuju igru kako bi kontrolisali masu, od zabave, to je postao posao, u tome su se pra-Anjelijevi uvek bolje snalazili od ostatka Italije.

Jednom je Edoardov sin, naslednik dinastije Đani objasnio da "Zebre" prate evoluciju nacije, pisao sam o tome, ili imaju informaciju, ili namirišu promenu pre ostalih. Na ovo će vam, što se u torinskim ulicama često dešava iz kola neka gospođa dobaciti "Ladri", i uz taj "lopovski" epitet poručiti da se vratite odakle ste došli, ali to izgleda kao sirotinjska verzija Džareda Batlera u "300".

Postoji ona urbana legenda, mit koji podgrevaju neuki srpski novinari kako u gradu više ljudi navija za Torino, sa tolikim prilivom radne snage i "esperantom" što je za južnjake navijanje za Juventus kada dođu na sever, tu ste već ponavljali razred iz matematike.

U stvari dominacija Juventusa se pogodila sa eksplozijom fašističkog fudbala, dve titule prvaka sveta pred rat, tada su, podržani novcem Anjelijevih praktično bili nepobedivi. I makar klovn Musolini prezirao fudbal, plašio se uzburkane mase i verovao da nadljudi Italijani treba da se bave starogrčkim disciplinama, pre svega boksom, lopta je nadrasla diktatora (nije joj bilo teško doduše, s obzirom na njegovu visinu).

Jer vidite, kada je odnos u gradu u pitanju, u doba procvata, odnosno italijanskog privrednog čuda u grad je stiglo blizu pola miliona ljudi. Podsmešljivo nazvani "Teroni", ovi južnjački težaci su se opredeljivali za klub, umesto grada, nije čudno što ćete listajući istoriju, naići na hvalospeve Kabriniju, Anastasiju koga su zemljaci prozvali "beli Pele", pomoglo je što su došli iz istih krajeva. Anastasija su uostalom zvali su ga "u turcu", to jest "crnac", ili bolje rečeno "Turčin" zbog boje kože (nemojte ovo pominjati ako stignete na letovanje u Kalabriju ili Siciliju, svi znamo odakle im pigment, nije od Sunca, mogle bi da vam se dogode neprijatne stvari).

Juventus često zovu proleterskim timom, sa nipodaštavanjem naravno, zbog "plavih kragni" koje dominiraju među njihovim navijačima, Palmiro Toljati najveće ime italijanskog komunizma bio je "Juventino". Ali i Đorđo Almirante, lider neošašista je delio istu strast, pa se klub nikako ne može svrstati u ideološki kalup, zbog toga jer je nacionalna stvar.

Ovaj derbi je ostao priča o obespravljenima, makar u verziji "Bikova" jer je njihova najveća generacija završila na stratištu, na brdu Superga i priču o strašnom kraju najveće "bordo" generacije i jednog od najboljih timova Italije ikada znate, da vas ne zamaram. Dovoljno je reći da je na ruševinama rata nastao "bordo" tim koji je osvojio četiri titule, vraćali su se iz Lisabona sa prijateljske utakmice i nikada nisu sleteli.

Taj legendarni tim nije izgubio 93 meča kod kuće, od kapitulacije Italije 1943. naovamo, završio je udarivši kroz maglu i mrak podivljalog vremena udarivši u brdo kraj Torina i zadnji deo bazilike. Niko nije preživeo, bivši selektor Poco, čovek sa dve titule prvaka sveta, gazio je po spaljenoj zemlji i identifikovao žrtve. Tragedija je ujedinila, ali i paralisala Italiju i zauvek izbrisala mogućnost da grad postane fudbalsko svetilište, umesto toga on je samo stratište u kome ima mesta za jednog, drugi su ostali dekor.

Pilot Meroni je bio ratni heroj, njegova greška je odvela snove Torina u hodočašće i danas navijači obilaze mesto nesreće, postalo je nešto poput relikvije. Postoji muzej, entuzijasti su ga napunili predmetima sa mitske "Filadelfije", nekadašnjeg stadiona Torina, tu su slike stradalih, ali i čuvena truba kojom je železnički radnik i fanatični navijač Oreste Bolmida otvarao utakmice, ali i palio publiku kada je Grande Torinu bila potrebna podrška. Posle najgore sezone u istoriji, 2003. čak 50 000 ljudi je otišlo na marš na Supergu, kao podršku klubu, ali ne i fudbalerima koji su ih osramotili.

Navijači "Bikova" će vas zasuti pričom da je taj slom u stvari ubio italijanski fudbal, nisu se oporavili 20 godina, "Azuri" su bili parije najlepše igre na svetu sve do Meksika 1970. Predsednik Torina, Novo je insistirao da se recimo u Brazil na Mundijal putuje brodom, plašio se nove avionske nesreće, pa je tim izmučen stigao u Južnu Ameriku i eliminisan je u prvoj rundi.

Torino se držao, ali je Juventus prekinuo priču kada su im dosadili neuspesi pedesetih, oborivši rekord u transferima, Džon Čarls velški džentlmen čiji je Ronaldo srušio rekord pre nekoliko dana, kao i Omar Sivori su jasno promenili krajem pedesetih zauvek ravnotežu snaga.

Treba reći da ćete na "Mole Derbiju" videti gomilu idiota koji oponašaju avion i vređaju žrtve Superga, ali ni na drugoj strani budale ne ćute, same se jave izrugivanjem žrtvama Hejsela.

"Bikovi" često svoju mržnju transponuju na "FIAT", pa je na jednom, moram da priznam sjajnom transparentu pisalo "Ružniji ste od Multipla" (ma znate to je onaj jedan čudan auto, ružan kao Pepeljugine sestre.

Igrači koji se odluče da iz Torina odu u Juventus uvek su prezreni poput Alda Serene, na drugoj strani nije tako, jer "generalu Rinkonu" je aplaudirao ceo stadion kada je ušao u igru u ekipi Torina, iako je sezonu pre nastupao za Juventus. Jer, jači može sebi da dozvoli velikodušnost koje su potlačeni lišeni.

Torino je proklet, jednom ću vam ispričati priču o Điđiju Meroniju i Đorđu Feroniju njihovim velikim zvezdama koji su takođe umrli mladi, pisao sam o pogođenim prečkama u finalu kupa UEFA 1993. kada je Mondoniko držao stolicu iznad glave u besu i očaju. Sedamdesetih su imali dobar tim, ali i nesreću da Juventus ima jedan od najboljih u istoriji, pa su osvojili samo jednu titulu i izgubili četiri finala kupa, i to uglavnom od Rome na penale.

Sredinom prošle decenije uspeli su da bankrotiraju, ali ne i da krenu iz blata, dozvoljeno im je da igraju Seriju B. I to je najslađa godina, kada ih je kupio sadašnji vlasnik Urbano Kairo, protiv Mantove su izborili povratak u elitu, dok je Juventus izbačen u niži rang.

Tada su poverovali da Bog postoji, da je dug za Supergu vraćen, ali svedoci ste, stvari su se vratile u normalu. Mnogi navijači Torina veruju da će prokletstvo skinuti kada iz ruševina nikne novi stadion "Filadelfija" ta "prokleta Jerina" grada koja nikako da izraste već 20 godina, mnogi su predsednici obećavali povratak na mesto uspeha, ali kako kažu gorko navijači, Keopsu je bilo manje potrebno da izgradi piramide. Nekoliko projekata je ostalo mrtvo slovo na papiru, Juve je napravio svoj stadion, Torino ostao na "Komunaleu" koji je svačiji i ničiji, nema sećanja, osim ako ne registruju klubove za zimske sportove, uparađen je za ZOI 2006.

Večeras na tom mestu, Torino će kao i svaki derbi protiv Juventusa, većinu vremena provesti kao u bobu, klizajući se doduše na zadnjici, sa nožem u zubima i željom većom od same Mole Antoneliana.

I obično ne bude dovoljno...

No da vidimo...