Italija - Prokletstvo dve Koreje, hoće li bomba eksplodirati pred licem Juventusa?

Bilo da plivačice iz rahmetli DDR govore kao iz bačve, bilo da čehoslovačke atletičarke trče brže od vetra ili imaju veći odraz od Majkla Džordana, sport je u diktatorskim režimima uvek sluškinja propagande.

Biti jači i brži, pomerati granice ljudskih moć potvrđuje dominaciju jedne nacije nad drugom, pogotovo u očima podanika. Na kraju krajeva, i Srbija je to osetila u mraku devedesetih kada su one balkonske proslave umele da se pretvore u neukusno okretanje onih sa druge strane zida na ražnju. I tamo preko, bilo je slično, mada, dajte da ih pecnemo malo, oni baš i nisu imali priliku da slave svoju nadmoć nad komšijama, kada je bilo bitno.

Ali, to su one sitne zađevice gudura ovdašnjih, sredstvo za loženje slaboumnih i gladnih. Stariji se sećaju mantre koju su ponavljali Jugosloveni gledajući sovjetske reprezentacije u onim nesrećnim crvenim trenerkama i likove kojima su frizeri bili najstrašniji neprijatelji.

"Ako ne pobede, sve će ih poslati u Sibir", ponavljali su naši očevi, fascinirani svojom varijantom "slobode" i moralne nadmoći koja se na kraju ispostavila kao Dembelija u kojoj su jedni drugima palili kuće i ubijali se kao u Ruandi.

Ali, ova priča je ozbiljnija, najmanje što možete da zaradite je šamarčina policajca koga vam prikače kao pratnju, pisao sam o tome šta doživljavaju sportisti iz Severne Koreje kad ne igraju po "pravilima službe". Pa bilo da plaču kao kiša što se odvajaju od Kragujevca (moj je i volim ga najviše na svetu, ali nije nešto lep) i hektolitara Koka-Kole, bilo da naprave ključnu grešku i pozdrave se sa neprijateljskim zemljakom iz Južne Koreje, nije im lako.

No, kada stvari sa srpskih ledina prenesemo na veliku scenu, jasno da i države terora moraju da rade u rukavicama, tim pre što ne postoji apsolutna kontrola nad građaninom pokornim na privremenom radu u inostranstvu.

Sećate se verovatno kako je fudbaler Kaljarija na pozajmici u Peruđi, Han Kvang Song ostao u hotelskoj sobi u Milanu, umesto da se pojavi u udobnoj fotelji kasnovečernje emisije "Sportska nedelja" na italijanskoj TV. Predsednik Peruđe Santopadre je nemušto pokušavao da objasni zbog čega bombarder Serije B nije u studiju, na kraju, priča se razotkrila. Zazvonio mu je telefon, jedan od visokih zvaničnika režima mu je naredio da ostane u hotelu i da nikake izjave za javnost nisu dozvoljene.

Usledile su i pretnje koje su navodno rasplakale Hana, od tada on ćuti i igra. Problem je što igra dobro i što Juventus u ovom trenutku pregovara sa Kaljarijem o dovođenju nekolicine igrača, među njima je i 19-godišnji napadač.

I tu stvar ne bi bila problematična da nije plate, ali i tužne istorije koju Italija ima sa Korejom, bilo da je ona komunistička (narodna) ili ona kapitalistička, na jugu.

Prvo, primanja.

Kako kažu u Peruđi, oni ne mogu da narede Hanu da troši pare koje mu daju, njegova je stvar šta će raditi sa platom. On je šalje u domovinu, ne porodici, kako biste možda pomislili, već vladi. To je i zakon, sve što je tvoje, to je i diktatorovo, pa je jasno zbog čega se pojavljuju optužbe da se time finansira tiranija Kim Džong Una.

Fiorentina je zbog toga odustala od dovođenja talentovanog Čoe Song Hjoka koji je sada u Peruđi, pa Han Kvang Sok ima sa kim da priča, bez bojazni da će biti po kratkom postupku vraćen u zemlju.

Italijani su licemeri, jer Han je i dobio šansu u Italiji političkim putem, iako je ambasador Severne Koreje proteran sa Apenina prošle godine zbog nuklearnih proba u domovini.

Naime, senator Antonio Raci čovek koji podržava Severnu Koreju i tvrdi da je diktator čovek koji pokušava da donese demokratiju u ovu zemlju je baš preko Kim Džong Una doveo Hana u Italiju, ovaj momak je blistao na Mundijalu za reprezentacije do 17 godina. Severna Koreja je uspela da se probije u nokaut fazu, završili su takmičenje u osmini finala protiv vicešampiona Malija.

Drugi problem je što u svesti italijanskog konzumenta fudbala Koreja nosi lošu sreću i nije samo u pitanju ono čega se verovatno sećate, gol An Jung Hvana na onom sramnom Mundijalu u Južnoj Koreji. Tada su Italijani eliminisani, Ekvadorac Bajron Moreno, sudija meča i kasnije ne baš uspešni krijumčar droge im je spakovao ispadanje protiv domaćina. Hvan je dao gol, predsednik Peruđe Lućano Gaući je raskinuo ugovor jer je fudbaler "uništio italijanski fudbal". Posle je probao da iskoristi klauzulu, ipak otkupi igrača i preproda ga, ali italijanski dželat je odbio da se vrati u Seriju A.

No, daleko od toga da je to najveća italijanska rana, ona je ipak vezana za Severnu Koreju i 1966. verovatno najveću bruku u istoriji "Azura". Oni su uspeli nemoguće, bio im je potreban bod za prolazak u narednu rundu takmičenja na Mundijalu, izgubili su od Severne Koreje u odlučujućem meču, u Mildsborou sa 1:0. Pak Do-Ik za koga su lagali da je bio zubar (radio je u štampariji, ali i igrao fudbal) je savladao Albertosija, o toj generaciji Severne Koreje koja je šokirala svet je kasnije i snimljen film "Utakmica njihovih života".

Inače, Severna Koreja se tog takmičenja dokopala zato što su Afrika i Azija bojkotovale šampionat, naime, nezadovoljni su bili jednim mestom koje su imali na Mundijalu, pa su Severna Koreja koja i tada nije marila za solidarnost i Australija sa timom amatera iz nižih engleskih liga odigrale baraž za to jedno mesto. Koreja ih je rasturila i tako se našla na šampionatu gde su stekli simpatije i navijače, oko 2000 ljudi sa severa gde su bili smešteni putovalo je u Liverpul na duel sa Portugalcima u nokaut fazi, kada je Euzebio bio previše dobar za iznenađenje šampionata.

Ali, ovo nije priča o Severnoj Koreji već Italiji. U jesen 1966. povik "Koreja, Koreja" je odjekivao kao poruga širom Italije na stadionima. Igrači su na povratku dočekani paradajzom i uvredama, a selektor Edmondo Fabri je do kraja života nazivan "Koreja" i nipodaštavan u medijima. Problem je bila svinjarija posle šampionata, odnosno izmišljanja Italijana da su im davane tablete koje su ih naterale da igraju lošije, čak je desetak igrača potpisalo na nagovor Fabrija pismo u kojima tvrde da su se osećali loše i da su pili neke stvari koje su im spustile koncentraciju i odsekle im noge u nastavku. To je samo pojačalo utisak gorčine, međusobna optuživanja i teorije zavere, samo četvorica igrača su preživela debakl, novi tim je osvojio titulu prvaka Evrope (svi znamo kako) protiv Jugoslavije u ponovljenom meču, ali i igrao finale Mundijala 1970.

Zbog toga Han, čak i ako dođe u jedan od najvećih klubova na svetu, predstavlja bombu koja otkucava. Nije reč o sujeverju već komplikovanim odnosima u političkoj areni, veza Elkana, odnosno Anjelijevih sa Amerikom, ali i generalne atmosfere u današnjem svetu, gde je pitanje bezbednosti i lova na veštice kao posledice tema broj 1.

A da li će dečko od 19 godina biti kolateralna šteta?

Malo koga to zanima...