Mundijal - Udelite nemom mucavcu

"Udelite nemom mucavcu", znate verovatno taj natpis prosjaka u "Alan Fordu", tim naslovom sam se poigravao dok sam očekivao da Hrvatska protiv Danaca pokaže da je dovoljno daleko od Srednje Evrope da ume da igra i dovoljno balkansko pustopolje da se skameni pred šansom istorije, poput zeca paralisanog svetlom farova.

Na kraju, možda im je, kako kažu, bila potrebna jedna ovakva horor utakmica da razumeju da su veliki timovi oni od kojih se očekuje da pobede kad su bolji, umesto kada nanjuše veliki skalp bezubog lava kakva je Argentina.

No, reprezentativni fudbal jeste nemi mucavac. Nešto nalik prevari iz očaja, ovaj Mundijal je poslednji na kome se igra mrda, od sledećeg u životu će je, poput čoveka-biljke održavati aparati.

Zbog čega je tako?

Prvo, jer korporacijski fudbal nikada više neće dozvoliti da boja dresa zaseni boju novca. Ok, jun je, i nema se šta pametno raditi, jednom u četiri godine, okupe se ti neki što ne gledaju fudbal, da budu deo nečega. Ljudski je, otuđili smo se, što je za neke od nas super, za ostale prilika da potvrde Marksov praksis o bogovima korupcije poput FIFA.

Ne Karla Marksa naravno, već onog pametnijeg Gruča, koji je primetio da ne želi da bude deo organizacije koja bi njega prihvatila kao člana. To je suština, savezi ne mogu da odbiju saučesništvo, oni ne žive od klubova, već ovih godišnjih, dvogodišnjih ili pak, četvorogišnjih vašara, pa samim tim nemaju pravo da unjkaju kada Nemac stane uz Švajcarca, ili sinoć gazda Amerikanac odluči da će nekadašnja matica, sada predstraža nove izolacionističke tvrđave, u četvrtfinale.

Kada prihvatiš takva pravila igra i znaš da su svima ruke krvave do lakata, jedino je pitanje da li si vojnik, ulični kapetan ili don, sve ostalo je nebitno, nastrada poslednji u lancu ishrane.

Upravo zbog toga Mundijal budućnosti biće šansa da igraju svi, od Bugarske, Ugarske do Norveške, ne tiče se patriotizma, već pokušaja da se otme deo plena, tu hijene dolaze tek na razbacane ostatke.

Mundijal u Rusiji je pokazao nekoliko stvari.

Tamo gde postoji autoritatni domar poput Putina, u zemlji medveđe šape, huliganima se upravlja, šteta što turisti to nisu shvatili ranije i što su budale podgrevale priču o nesigurnosti. Mundijal je bio sjajna prilika da Rusija pokaže šapu u rukavici i manikirane kandže i oni imaju svako pravo da ostalima to natrljaju na nos.

Jedini koji su uspeli da se potuku i poljube su Brazilci i Srbi, i to nekoliko zbog mesta na tribini, hajde da to pripišemo preteranim očekivanjima jednih i strahom od neuspeha drugih.

Zatim, manji se više bore, postoji u psihologiji taj mehanizam, kompenzancija kod Šveđana (uzgred rečeno, voleo bih da vidim lice Zlatana Ibrahimovića dok no name likovi koji su ga ispljunuli iz tima slave četvrtfinale).

Od, vratimo se psihologiji, asertivnosti velikih fudbalskih nacija nije ostalo ništa, Nemačka nema vođu, Italija čak ni cinizmom da se plasirala ne bi mogla da preskoči provaliju u kvalitetu u odnosu na recimo Brazilce i Francuze.

Ni to nisu timovi, makar to nisu pokazali u oslanjanju na individualne kvalitete, Brazil još to čini na odvratan način, acting outom. Svesni nesigurnosti i činjenice da su ostali bez dva ključna igrača spolja, oni strah iskazuju "žogom folirinjom", ovo nije tim koji je Tite doveo u Rusiju kao prvog favorita, makar osvojili i prvenstvo. U nemoći su spremni na sve, poput deteta koje je lišeno sladoleda. Nejmar zaista treba da bude na posteru Mundijala, nešto kao Miki Maus za fudbalski neuke.

Zbog svega toga danas imate netalentovane timove poput Rusije, Švedske, Engleske koja je za razliku od prethodnih prvenstava makar iskrena u proceni sopstvenih mogućnosti, moguće je da im je to donelo četvrtfinale. Ili, se možda rivali plaše Sautgejta koji je obučen kao da je izašao iz "Peaky Blinders". Zezam se, za razliku od nekih ranijih generacija pošteni su prema sebi, ovo je nagrada.

Sa druge strane ne znate šta da očekujete od evropskih Jugoslovena, Belgijanaca koji su grubom fizikom dobili tim od koga su, pretpostavljalo se, bolji pet puta. Na terenu se to nije videlo, ako bih birao timove koji su pokazali nešto od ideje, Japan i Iran su na prva dva mesta, ne govorim o kvalitetu, već sposobnosti da izvučeš apsolutno najbolje od svega.

Videli ste Kolumbiju sinoć, kapiram da su Valderami otpadali uvojci dok gleda nesretnike u veznom redu koji ne uspevaju da spoje pas.

Španci su obrnuli jedan istorijski krug, da li je u pitanju regresija ili su pali na intelektualizaciji, nesposobni da shvate da tumaraju po slavnoj prošlosti, teško je reći. Nemojte biti površni, nije toliko do smene selektora, imali su problem pre toga, tu igrači čije prolazi upravljaju. Del Boske je bio dovoljno pametan da to okrene u svoju korist, a imao je i trenera na terenu, dvojicu Ćavija i Ćabija, naslednici nisu razumeli kako sistem fercera, niti da vode vojsku duhova koja nema "plan B", iako su kvalitet doneli u šleperima u Rusiju.

Kad smo kod kakvoće, reče malopre prijatelj, kvalitet je baš disperzovan, niko nije doveo tim, osim Urugvaja, ali oni imaju senseija Tabareza, sistem, demokratiju, poštovanje ljudskih prava kroz odnose u timu, sve što ih odvaja od društava nasilja Južne Amerike.

Nikoga nisam zaboravio, osim naših, ali sve što sam imao rekao sam pre prvenstva na više različitih mesta, odijum koji je usledio ne samo da bi poslužio kao ključni dokaz u tome da Srbi ne razumeju fudbal, ni život. Ne to bi bila ilustracija Buridanovog magarca koji luta između ogorčenosti i kurčenja bez pokrića. Nas nijedna porota ne bi oslobodila ako pokušamo da se izvadimo na neuračunljivost, eto koliko smo ubedljivi u nameri da druge uverimo da znamo šta radimo.

Zbog toga vas ostavljam majstorima naknadne pameti, lakih rešenja, žovijalnih apologeta, uz želju da izdržite još desetak dana, avgust nije tako daleko, valjda će mucavac zaćutati.