Al Ovajran – Saga o "pustinjskom Maradoni"

Tih godina svaki igrač sa „desetkom“ bio je neki „Maradona“. George Hadži „Maradona sa Karpata“, Stoičkova su zvali „balkanski Maradona“ dok nije prerastao nadimke, Endija Hercoga „alpski Maradona“, ali malo ko će se setiti „pustinjskog Maradone“.

Ako biste videli gol, stvari bi postale jasnije. Said Al-Ovajran je jednog popodneva na RFK Stadionu u američkoj prestonici, bio je kraj juna 1994. zapanjio svet. Legendarna „desetka“ Saudi Arabije je izlomio nekoliko igrača Belgije i postigao gol za istoriju. Majušna Saudijska Arabija je dobila meč protiv tima koji je osam godina ranije igrao polufinale Mundijala i prošla u osminu finala.

Al-Ovajran je slavljen kao heroj, a taj tim je svakako najbolji ikada koji je stigao na veliko takmičenje iz Persijskog Zaliva. Kasnije je otkriveno, da je Al-Ovajran u stvari načinio veći podvig nego što se pretpostavljalo, završio je desnom nogom, iako mu je leva bila jača. Jasno, u danima bez interneta, on je bio dobro čuvana tajna, otkrilo se da je davao čudesne golove u Aziji, lobovao golmane sa pola, a gol ga je skupo koštao.

Naime, bio je gotovo bolestan od prikazivanja tog pogotka i slave koju mu je doneo. Šeici su bogato nagradili tim, svako je dobio zlatni Mercedes, pričalo se o velikom novcu, tukli su Maroko, tesno izgubili od Holandije, dobili Belgiju i onda ispali od odličnih Šveđana. Navodno taj tim je bio još bolji, ali je njihov najbolji igrač Kalid Al Romaihi poginuo u saobraćajnoj nesreći, a najbolji strelac u istoriji zemlje, Majed Abdulah je bio na zalasku karijere. Takođe, komandant odbrane Saleh Al-Naima se povukao godinu dana bez prvenstvo, sa njim su mnogo izgubili na skoku. Mohamed Al Deja koji je postao kult je bio loš na centaršutevima jer je karijeru počeo kao rukometni golman, kasno se prebacio na fudbal.

Bilo je još zanimljivih priča, ali za one koji su pratili azijski fudbal možda Saudijci nisu bili toliko iznenađenje. Na kraju krajeva, od 1984. do 1992. Ovaj tim je primio samo sedam golova na Azijskom prvenstvu, a do 2007. Saudijci su za 25 godina igrali šest finala na sedam turnira i osvojili tri titule. Tih godina su bili redovni na Mundijalu sve do 2006. a jedini su tim iz šireg arapskog sveta koji je prošao grupu.

Igrači iz te generacije, tačnije neki od njih, konkretno Anvar koji je dao dva gola na Mundijalu su bili svetski prvaci za reprezentacije do 16 godina, krajem osamdesetih. Tim je brižljivo pripreman, prvo u Francuskoj par meseci, a u Ameriku su stigli 45 dana pred takmičenje kako bi se aklimatizovali i dočekali spremni.

No da se vratimo „Pustinjskom Maradoni“. Al-Ovajran je bio žrtva zakona po kome Saudijci ne smeju da igraju fudbal za strane klubove  Slava ga je udarila u glavu, prvo je otišao na dvonedeljni odmor u Kazablanku iako nije imao dozvolu svog kluba Al-Šababa. Onda je 1996. za vreme Ramazana uhvaćen kako pije aklohol u ženskom društvu. Slava ga je spasila primene šerijatskog zakona ali je morao u zatvor na šest meseci.

Suspendovan je na godinu dana, vratio se na vreme da ga Karlos Alberto Pareira povede u Francusku, u njegovom odsustvu su Saudijci osvojili prvenstvo Azije. Brazilski trener je verovao u njega, ali je Al-Ovajran bio senka nekadašnjeg igrača. Reprezentacija je izgubila od Danaca i Francuza pa je Pereira smenjen posle dva meča, postao je prvi selektor u istoriji koji je dobio otkaz tokom turnira. Četiri godine ranije je osvojio titulu sa Brazilcima.

Al-Ovajran je želeo da ode, ali od toga nije bilo ništa, zbog loših igara je država blokirala njegov transfer, nikada više nije igrao za reprezentaciju, a karijeru je završio 2001. u Al-Šababu u 33. godini  klub iz Rijada je bio i jedini za koji je nastupao punih 13 godina.