Biti kao Bobo Vijeri

Svi bismo želeli da budemo Bobo Vijeri. Taj tip što sedi pored tebe u autobusu, nadrndani kontrolor, onaj klinac što veruje u tiket od 50 dinara, ujak koji je jedini u porodici završio fakultet i gleda ostatak trpeze sa visine.

Da biram, bio bih Bobo Vijeri, bilo da plešem sa zvezdama, bilo da sa bezbedne udaljenosti, plaže u Majamiju posmatram generaciju kako tumara očajnički pokušavajući da dohvati svoju senku dok se reflektori gase.

Njegov otac Roberto, zvani Bob je menjao klubove poput kutija cigareta koje je satirao, to je jedan od onih igrača koji je ponekad hodao na ivici genijalnosti i za koje rečenicu uvek počinjete sa "Eh, da je..."

Potrošio je šanse u Juventusu i Romi, kada je već zalazilo sunce, želeo je sa ženom da ode na besplatan odmor u Australiju. Tako je nazvao svoju poslednju avanturu, osam utakmica za "Markoni Pastuve" klub italijanskih iseljenika u Sidneju. Finansirali su se od slot mašina, kako i priliči sumnjivim timovima pregrađa. Bob je otišao na nekoliko nedelja i ostao zauvek.

Interesantno da sinove, pre svega Kristijana, ali i Masimilijana nije baš uspeo u prvo vreme da zainteresuje za fudbal.

Bobo Vijeri je igrao baš sve, kriket, basket, ragbi, ali je nekako završio među "Pastuvima".

A onda se otisnuo u nepoznato, u 17. je rešio da se okuša u Italiji.

U kući se govorio engleski, nije ni čudo što se u svojim prvim danima u Torinu, gde je i počeo posle staža u Primaveri toskanskog Prata, odnosno očevom zavičaju, družio isključivo sa par Nigerijaca, jedini su oni znali engleski.



Dug je to bio put. Za razliku od oca, on nije bio ni previše talentovan, tih prvih godina, tukao se sa štoperima širom Italije, menjajući klubove. Istini za volju, neka statistika na koju sam jednom naišao kaže da je Bobo na terenu radio sve, osim što nije pogađao okvir gola. Ali, posle dve sezone u Seriji B gde mladi igrači dobiju više batina nego prosečni bokser "Kablova" iz Jagodine, Vijeri je kupio ulaznicu za Atalantu.

"Boginja", pitajte i njegovog najboljeg druga, Pipa Inzagija ume u sivom Bergamu da sve te predatore nagradi šansom karijere.

Vijeri svoju u Juventusu, baš kao i tata, ali iz drugih razloga, jeste propustio.

"Atletiko je nudio duplo više, Mođi mi je saopštio da Juventus ostaje pri svojim uslovima, da mogu da vratim vreme, ostao bih, ali tada sam mislio na novčanik.

I onaj neverovatan gol za Atletiko koji će vama mlađima ne da prepričati ima svoju priču.

Kada smo kod tog gola iz nemoguće pozicije protiv PAOK-a, Vijeri će ga pamtiti samo po tome što nije dao još dva.

To je bila opklada sa Futreom, legendom Atletika i tadašnjim direktorom, het-trik bi mu doneo najnoviji model "Ferarija".



Oni koji su Boba optuživali da misli samo na novac greše. On je ubeđivao Ronalda i Rekobu da se sva trojica odreknu novca kako bi Inter doveo Nestu, posle onog užasnog poraza na "Olimpiku" 5. maja kada je Inter poklonio titulu Juventusu.

"Ne brini, Nesta je preskup, ali doveli smo fantastičnog igrača, Karlosa Gamaru iz Paragvaja", rekao mu je Moratijev sin

Kristijan Vijeri je bacio mobilni na hipodromu svestan da sa Interom neće osvojiti ništa, pogotovo kada je otišao Ronaldo.

"Izlazili smo do ujutru, ja bih posle par sat otišao na trening, on ostao kod kuće i doručkovao u krevetu. Sledeće večeri bi mi svirao iz automobila pred kućom u ponoć sve dok ne bih pristao da izađemo ponovo", rekao je jednom.



Šteta, zbog povreda, retko su igrali zajedno.

Bio je u ratu sa navijačima, odbijao da slavi golove, mirio se i ujeo ih za srce kada je otišao u Milan. Klub ga je špijunirao, privatni detektivi su mu bili za petama, jer gde je Vijeri, tu su najlepše žene Italije. Imena svi znate, kako je Rodman jednom opisao, "Sve su one tu, na mom dlanu, crne, bele, žute, kao boje duge..."

U autobiografiji su ga cenzurisali, ispričao je u detalje svoje dogodovštine, pričalo se da više liči na erotske priče nego na legendu o "Bomberu" kakav je bio.

Dobio je na poklon oko 600 kondoma kao deo promotivne akcije koju je podržala njegova modna marka, kaže da je sve iskoristio.

"Sve što se pričalo u tabloidima je manje više istina", smeje se danas dok šeta između Majamija, Ibice i Formentere.



Interu i Moratiju je špijuniranje naplatio milion evra, tolika je bila sudska presuda.

U Monaku je jedino bio u depresiji, ne zbog života, već fudbala. To je jedina stvar sa terena zbog koje će Bobo žaliti.

"Znao sam da ćemo osvojiti Mondijal, bili smo prejaki, to je moj tim, moja generacija, trebalo je da budem tamo", kaže sa setom.

Samo, to se sve izgubi na plažama Majamija jer njegov život je zaista spot, onaj u kome biste želeli da budete i da se nikad ne završi.

Razumete o čemu pričam, znam šta radite kad se svetla ugase...