Od Atine do Rija - II deo

Prvi deo teksta "Od Atine do Rija" ste mogli da pročitate OVDE.

Još pre prvenstva, javnost je dovodila u pitanje odnos Ivkovića prema određenim igračima, preispitivala veliki broj otkaza i osuđivala Dudino nerazumevanje za neke pojedince. Sve je to kulminiralo nakon poslednjeg lošeg rezultata i Ivković je smenjen, a na njegovo mesto je došao vrlo osporavani Aleksandar Đorđević. Trebalo je okupiti i pripremiti tim za SP u Španiji, a mnogi su smatrali da Sale nije dorastao tome. Mnogi su se prevarili. Uz par novih lica, Sale se trudio da napravi najbolji tim pojedinaca umesto tim najboljih pojedinaca. Zbog povrede je iz tima izostao Nemanja Nedović, a umesto njega šansu je dobio plejmejker Crvene Zvezde Stefan Jović. Počele su da kruže priče da je atmosfera u timu kao nikada pre, a za nju je velikim delom bio zaslužan i pomoćni trener Miroslav Muta Nikolić.

Saleta i ekipu nije čekao nimalo lak zadatak. U grupi A čekali su nas aktuelni evropski prvak Francuska, velesila Španija i standardno jaka ekipa Brazila koja u svom sastavu uvek ima veliki broj NBA igrača. Slabo je započela naša selekcija takmičenje i izgubila utakmice upravo od ova tri protivnika. Ipak, zahvaljujući sigurnim pobedama nad autsajderima iz grupe Egiptom i Iranom, osiguran je prolaz u osminu finala.

Tamo nas je čekala Grčka koja je maestralno odigrala mečeve u grupi gde je zabeležila svih 5 pobeda. Uprkos tome, vera u pobedu ni u jednom trenutku nije bila izgubljena, a selektor Đorđević je očigledno na pravi način motivisao momke. Ako se po jutru dan poznaje, onda je zakucavanje Kalinića, koje je izabrano za drugi najbolji potez šampionata, bilo znak da se Grci neće lepo provesti na ovom meču.

Nakon prilično izjednačenog prvog poluvremena, naši momci su skupili redove u odbrani i u trećoj deonici otišli na dvocifrenu prednost koju su do kraja meča samo uvećali. Možda i najjaču poruku poslao je Nemanja Bjelica jakim faulom nad Burusisom u trenutku kada je utakmica već bila rešena. Od tog trenutka svima je bilo jasno da smo ozbiljni u našim namerama i da smo došli da pobedimo svakog ko nam se nađe na putu.

 Rival u polufinalu bio je Brazil od koga smo već izgubili u grupi. Posle pobede nad Grcima, popularni Sale Nacionale je izjavio da možemo da igramo sa svima. Ono nepisano pravilo da se isti tim teško pobeđuje dva puta na jednom takmičenju se opet ispostavilo kao tačno. Držao se Brazil u prvom poluvremenu, a nakon pauze je usledila prava rapsodija u napadu Orlova. Nesebična igra, čvrsta odbrana, veliki broj asistencija i atraktivnih poteza dovodili su američkog komentatora u trans. „The trojka!“ i „Chisto kao suza“ orilo se sa zvučnika televizora širom sveta, a Brazilci su se oprostili od borbe za medalje izgubivši sa 28 poena razlike.

 Sada već puna elana i samopouzdanja, naša selekcija čekala je rezultat iz utakmice Španija-Francuska. Nakon vrlo tvrde utakmice, Francuzi su uspeli da savladaju favorizovanog domaćina i ostave ga bez borbe za medalju. Smirenom igrom po dirigentskom palicom Miloša Teodosića, orlovi su stekli osetniju prednost koju su održavali tokom cele utakmice. Evidentno je bilo da smo bolja ekipa, a Francuze je u životu održavao sjajni Nikola Batum koji je uz 8 trojki brojao do 35 poena. Ipak, timska igra je još jednom pobedila kvalitet pojedinaca i rezultatom od 90-85, Srbija je ostvarila ono što joj je pre 4 godine oteto - plasman u finale.

Do finala se sa druge starne, po nepisanom pravilu, plasirala selekcija Sjedinjenih Država. Ona je na putu do finala pobeđivala svoje protivnike sa prosečnom razlikom od 32.5 poena. Nažalost, Orlovi se nisu ništa bolje proveli. Kada kažete da je jedan tim postigao 92 poena na utakmici, retko ko bi pomislio da je taj tim izgubio utakmicu, a još manje da je izgubio sa skoro 40 poena razlike! Jasno je bilo da će Ameri, kao i do sada, koristiti svoj napadački potencijal i igrati na koš više. Pogođenih 11 trojki iz 16 pokušaja u prvom poluvremenu odvele su selekciju SAD-a na odmor sa 26 poena prednosti i već tada je svima bilo jasno da će se Saletovi momci okititi srebrnim medaljama.

Cela nacija je bila ponosna, ne samo na rezultat već i na odnos ovih momaka prema svetom dresu. Sale i ova reprezentacija su pokazali da su dobra atmosfera u timu i dobar timski duh daleko važniji od prisustva velikih zvezda. Najveći uspeh posle više od decenije bio je povod da 14. septembra 20.000 ljudi pohrli ka Starom dvoru gde će ih nakon petogodišnje pauze sa čuvenog balkona još jednom pozdraviti momci koji su im toliko puta pružili razlog za radost i slavlje. Iako se masom orilo „Krle ostani“, naš dugogodišnji kapiten je ostao dosledan svojoj odluci i tog leta se povukao iz reprezentacije.

Došlo je vreme da se konačno sav rad i trud iz prethodnog perioda kruniše zlatnom medaljom na Evropskom prvenstvu koje je po prvi put u svojoj istoriji održano u 4 različite zemlje. Naša grupa igrala se u Berlinu u kojoj su nas čekali domaćin Nemačka, Turska, za koju slobodno možemo reći da se osećala kao domaćin u Nemačkoj, Španija, Italija i Island. Dok su nas na prethodnim šampionatima posmatrali kao solidnu mladu ekipu koja ima potencijal da pomrsi račune glavnim favoritima, situacija je ovog puta bila potpuno drugačija. Cela košarkaška Evropa je sada dobro poznavala celu našu reprezentaciju i potencijal koji ona poseduje. Pored standardnih Teodosića, Bjelice i Markovića koji su već dugo bili poznati u evropskim okvirima, sada su svi znali da opasnosti vrebaju sa svih strana. Te opasnosti imale su svoja imena: Bogdanović, Jović, Nedović, Simonović, Raduljica... Sa spiska je izostao supertalentovani Jokić koji je rešio da provede leto u Americi i spremi se za predstojeću NBA sezonu.

Nije se više krilo da smo glavni favoriti i na taj način smo i započeli takmičenje. Pregazili smo svih 5 protivnika u grupi i dominantno se plasirali u osminu finala. Tamo je bez većih poteškoća savladana Finska, a u narednoj rundi protivnih je bila Češka. Predvođena triom Veseli-Satoranski-Šilb, Česi su napravili veliko iznenađenje i ne samo da su prošli grupu, već su u osmini finala dominantno izbacili favorizovanu Hrvatsku. To je naše momke pozvalo na oprez, pa smo čvrstom igrom i ozbiljnim pristupom rutinski prošli u polufinale.

Pobeda u ovoj utakmici nije donosila samo osiguranu medalju, već i vizu za dugo priželjkivane olimpijske igre. Svi su verovali u uspeh. Reprezentacija Litvanije nije došla do ovog polufanala ni približno dominantno kao naša selekcija. U daleko lakšoj grupi od naše, Litvanci su pobedili Ukrainu 69:68, Estoniju 64:62, dok su izgubili od Belgije sa 76:74. U poslednjoj utakmici u grupi savladali su Češku sa 85:81, dok su u osmini finala istim rezultatom eliminisali Gruziju. Orlovi su, sa druge strane, pobeđivali svoje protivnike sa 15 razlike u proseku, a jedinu tesnu utakmicu odigrali su protiv Nemačke koja je savladana sa 2 razlike.

Ovo nije bile jedna od najlepših utakmica za gledanje, kada su velika takmičenja u pitanju. Dosta grešaka i promašaja, mnogo izgubljenih lopti sa obe strane obeležili su ovu tvrdu utakmicu u kojoj se bolje snalazila Litvanija. Četa Jonasa Kazlauskasa imala je kontrolu tokom čitave utakmice, a naši momci su se po prvi put osećali nemoćno. Ipak, 15 sekundi pred kraj pri zaostatku od 4 poena, sjajni Teo je uspeo da „izmisli“ trojku i da našim momcima nadu za pobedu.

Milosavljević je odmah nakon izbođenja lopte napravio faul nad Seibutisom koji je pogodio prvo, a potom promašio drugo slobodno bacanje. Dobili smo još jednu priliku da u 12 preostalih sekundi odvedemo utakmicu u produžetak ili čak i da pobedimo. Loptu je uhvatio Bogdanović, krenuo je u polu-kontru... Imali je dovoljno vremena da se organizuje bolji napad, ali Bogdana je u prevelikoj želji povukla lopta i on je 5 sekundi pre isteka vremena promašio šut iz nimalo lakog prodora.

I najsubjektivnim navijačima bilo je očigledno da od faula u ovoj situaciji nije bilo ni reči. Bjelica je bio primoran da napravi faul, svoj peti, a na liniji slobodnih bacanja sa 5 sekundi na satu našao se Kalnietis. Prvo je pogodio, a drugo opet promašio za poslednju nadu naše ekipe. Loptu je uhvatio Teodosić koju je, u pokušaju da je što pre prebaci na protivničku polovinu, dodao pravo u ruke protivniku. Srbija je izgubila ne samo borbu za zlatnu medalju, već i priliku da se direktno kvalifikuje na Olimpijske igre u Riu.

Usledila je borba za utešnu nagradu - bronzanu medalju. Budući da se završnica turnira igrala u Lilu, igrali smo protiv domaćina Francuske. Na veliku žalost srpske košarkaške javnosti, naši momci nisu uspeli da se oporave od šokantnog poraza u polufinalu i još jednom su ponovili rezultat iz 2010. godine. Bio je to poslednji nastup Tonija Parkija i Borisa Diaoa za reprezentaciju, a Đorđević je izjavio da su to „igračke legende predodređene za zlatnu medalju“...

Prošlo je od tog takmičenja skoro godinu dana i sada su na redu kvalifikacije za Rio. Jokić iza sebe ima ruki sezonu iz snova, a Bobi dobija sve veće poverenje trenera Popoviča. Bogdanović dominira u Feneru i verovatno će se nakon leta preseliti u Finiks. Njegov saigrač Kalinić nema tako dobru sezonu iza sebe, ali svi znamo koliko je on dragocen bilo kom timu, a naročito reprezentaciji. Bjelica je do povrede bio jedan od najboljih rukija, a u poslednje vreme pruža prepoznatljive partije. Teodosić diriguje ekipom CSKA koja je jedan od glavnih kandidata za osvajanje Evrolige. Nedović igra sve bolje u Unikahi, a Milutinov je sve standardniji u Olimpijakosu. Radulja i Kuzmić dele minutažu u Panatinaikosu koji igra nok-aut fazu Evrolige. Jović je jedan od glavnih „krivaca“ što se Zvezda prvi put plasirala u eleminacionu fazu najelitnijeg evropskog klupskog takmičenja. Jaramaz i Zagorac su doveli Megu do njenog prvog trofeja i do finala ABA lige. Gudurić je izbio u prvi plan u Zvezdi i pokazao da je jedan od najtalentovanijih igrača svoje generacije.

Nakon mnogo godina, naši igrači su opet nosioci igre najvećih evropskih klubova, kao što su to nekad bili Bodiroga, Danilović, Rakočević i mnogi drugi. Ako je klupska forma igrača merilo igre reprezentacije, i ukoliko se trenutne sankcije FIBA ne odraze na kvalifikacioni turnir koji će se održati u našoj prestonici, nema razloga da u julu ne napunimo Beogradsku arenu i zajedno sa ovim momcima proslavimo osvajanje Vize za Olimpijske igre nakon 12 godina pauze!