Veljko Paunović - trener procesa, a ne spektakla

Dolazak Veljka Paunovića na klupu fudbalske reprezentacije Srbije označava početak nove ere, ali i povratak trenerskoj filozofiji koja kombinuje disciplinu, organizaciju i donošenje racionalnih odluka na terenu. 

Paunovićev klupski trenerski put od Čikaga i Redinga, preko Gvadalahare, do najskorijeg posla u Ovijedu, pokazuje trenera koji je spreman da u potpunosti prilagodi svoj sistem igračkom kadru, ali bez odricanja od svojih osnovnih principa.

Njegove ekipe su poznate po kompaktnosti i timskoj organizaciji, gde svaki igrač ima jasno definisanu ulogu u odbrani, ali i obavezu učestvovanja u izgradnji napada. Paunović insistira na radu, disciplini i profesionalizmu, o čemu su govorili i brojni igrači sa kojima je radio. 

Na terenu se jasno vidi namera da tim bude iznad svakog pojedinca, ali i da istovremeno “izbaci” određenog, često različitog pojedinca u prvi plan na svakoj utakmici, što smo i videli dok je vodio Srbiju na Mundijalitu kada je pet različitih fudbalera postizalo golove.

Najčešće korišćena formacija u njegovoj trenerskoj karijeri je 4-2-3-1, sistem koji omogućava ravnotežu između odbrane i napada, ali i koji se bitno razlikuje od onog sa trojicom igrača u odbrani, na kakav smo navikli pod vođstvom Dragana Stojkovića, ali i ranije sa Ljubišom Tumbakovićem i Slavoljubom Muslinom.

Dva zadnja vezna igrača čine osnovu defanzivne stabilnosti, dok trojka iza napadača donosi fleksibilnost u kreaciji. Paunović, međutim, ne robuje formacijama, tokom karijere koristio je i 4-1-4-1, 4-4-2, vrlo retko i sisteme sa trojicom štopera, u zavisnosti od protivnika i raspoloživih igrača.

Mnogo će toga zavisiti od toga kakav će Paunović kadar imati na raspolaganju jer bi, recimo, povratak Sergeja Milinkovića Savića o kojem se glasno govori umnogome mogao da promeni koncepciju timu, pa u nekim varijantama čak i formaciju.

Paunovićeve ekipe teže da kontrolišu utakmicu kroz posed lopte i igru iz poslednje linije, ali on nije dogmatičan u pristupu. Ako meč to zahteva, spreman je da se povuče i traži prilike iz tranzicije. Njegova sposobnost da menja ritam igre i strukturu tima u toku meča bila je vidljiva u Gvadalahari, gde je često menjao pristup u zavisnosti od rivala, što je na kraju dovelo klub do finala Klausure.

Posebnu pažnju posvećuje prekidima, kako u odbrani, tako i u napadu. Tokom boravka u Redingu, njegov tim je postigao nekoliko golova iz unapred uvežbanih situacija, uključujući i čuveni pogodak odmah po početku meča protiv Blekburna, nakon specifične varijante sa centra. Sećamo se i “specijala” iz auta sa Sergejom tokom turnira na Novom Zelandu, ovakav pristup detaljima pokazuje Paunovićevu analitičnost i fokus na pripremu svakog segmenta igre.

Jedna od njegovih najvećih snaga, pak, leži van taktičke table. Paunović ima reputaciju izuzetnog motivatora koji zna kako da ujedini svlačionicu i usmeri tim ka zajedničkom cilju. Čuveni su sada snimci na kojima motiviše mlade fudbalere Srbije na Mundijalitu kojima je i pred okupljanje govorio da će postati prvaci sveta. U Gvadalahari je uspeo da stvori kulturu pobedničkog mentaliteta, dok je u Real Ovijedu, kroz sličan pristup, poveo tim do promocije u Primeru, što može biti dokaz da njegova metodologija funkcioniše u različitim sredinama i kulturama.

Najveći test za Paunovića biće pronalaženje ravnoteže između individualnog kvaliteta i kolektivne strukture i organizacije tima. Srbija ima veliki napadački potencijal, ali često pati od taktičke nedoslednosti i defanzivne ranjivosti u vidu loše strukture ogledane u prevelikom prostoru između linija tima ne samo u fazi odbrane, već i u fazi napada. Tako nešto protivnički tim sa trenerom koji ima moderna fudbalska shvatanja koristi izuzetno lako, čak i kada je kvalitet protivnika skroman.

Paunovićev sistem mogao bi doneti stabilnost i jasniji plan igre, ali samo ako reprezentativci prihvate njegovu filozofiju rada i odgovornosti, za šta, istina, nemaju dovoljno vremena pred mečeve protiv Engleske i Letonije. Dobra je stvar što veliki deo igrača već poznaje njegovu metodologiju rada, omiljen je među njima i može se dogoditi da njegove zamisli usvoje ranije od očekivanog.

Veljko Paunović nije trener spektakla, već procesa. Njegova Srbija, ako mu se pruži vreme i poverenje, mogla bi da postane tim koji ne živi od trenutka inspiracije, već od najčešće spominjanje srpske reči - sistema, i to disciplinovanog, prilagodljivog i timski orijentisanog. 

Upravo to je model koji domaći fudbal čeka praktično decenijama, bilo na klupskom ili na reprezentativnom nivou.