Dan mrmota (13)

Marlen Ditrih (nem. Marlene Dietrich; Berlin, 27. decembar 1901 - Pariz, 6. maj 1992) bila je nemačka i američka glumica i pevačica. Filmsku karijeru počela je dvadesetih godina 20. veka, da bi za deset godina postala jedna od najcenjenijih i najtraženijih glumica, kao i najplaćenija kabaretska igračica na svetu. Ostvarila je zapažene uloge u filmovima "Plavi anđeo", "Žena za kojom se čezne", "Šangaj ekspres", "Đavo je žena" i "Plava Venera", kao i u filmu "Maroko" za koji je bila nominovana za Oskara za najbolju glavnu glumicu.

Ditrihova je prva Nemica koja je uspela da postane zvezda u Holivudu i doživela svetsku slavu. Američki filmski institut je proglasio za jednu od najvećih filmskih zvezda svih vremena. Marlen je bila veoma intrigantna žena. Za nju se vezuju ljubavne afere sa Čarlijem Čaplinom, Kirkom Daglasom, Frankom Sinatrom, Ernestom Hemingvejom, Garijem Kuperom, Džonom Vejnom, Remarkom i Hamfrijem Bogartom. Deklarisala se kao biseksualka i privlačila ogromnu pažnju noseći muško odelo. Veruje se da je bila u vezi sa Edit Pijaf i Gretom Garbo.

Napomena: Radi potpunog ugođaja, pre početka čitanja dnevnika pustiti muzičku pozadinu s kraja dnevnika, a potom se vratiti na čitanje.

Ustajem iz kreveta u mračnoj sobi. Umivam se i perem zube. Pišem dnevnik. Završavam ga što je znak za doručak. Liftom silazim u prizemlje hotela. S desna na levo kreće: korpa sa slatkim pecivom, dve korpe sa različitim vrstama lepinja, perece, kuvana jaja, omlet, pržena slanina, viršle ili kobasice, posude s medom, sokovi, voda, aparat za kafu. Nakon toga salate i prilozi: jogurt, različite vrste sireva, čeri paradajz, salata, voće, tegle sa džemom i kremom i pribori za ručavanja. Kolega je bio u pravu.

Dan mrmota.

Svaki dan počinje gotovo identično u Augzburgu. Koliko sam jaja za ovih 13 punih dana pojeo, osećao bih grižu savest kada bih u oči pogledao neku kokošku. Zaboravih da napomenem, osvanuo je lep dan. Bio je i red.

Povratak u sobu na pisanje svakojakih analiza, tuširanje, pa odlazak u medija centar. Posle (pre)dugog dana pauze i mi novinari konačno smo dočekali malo akcije. Na presu Veljko Birmančević koji citira Živojina Mišića i veoma rutinski odgovara na pitanja predstavnika medija koja nisu bila nužno lagana i jednostavna.

Nakon završene konferencije, bilo je potrebno završiti još malo posla, ali i počastiti se braunijima hotela Maksimilijan koji su imali nostalgični ukus čokolade iz detinjstva. Dohvatio sam renomirani sportski časopis Kiker, a u njemu analiza reprezentacije Srbije pod nazivom: “Šta Srbi mogu da nauče od Hrvata?” Naslov koji me je uverio da smo u Nemačkoj svi “Jugosloveni” identični u očima lokalnog življa, što mi je nagovestio i Kazim, turski taksista iz prošlog dnevnika.

CImer me je privremeno napustio rečima: “Taman da privedeš nešto”. Jedino što sam priveo gajbi bio je doner kebab kod Turaka koji su jedini radili nedeljom. Ne shvatajte ovo kao tužnu konstataciju, nikako. Naprotiv.

Vozeći se javnim gradskim prevozom u Augzburgu, podsetio sam se nečega što naučite samo posle malo dužeg boravka u tuđini. Ljudi su, zapravo, svuda isti. Sve nas more iste brige, egzistencijalne ili životne i svi u isto vreme, a nažalost sve češće odvojeno, pokušavamo da kroz život “isplivamo” na površinu. Isplivamo, jer dobri ljudi ne plutaju.

Zna se šta pluta.

Dobri ljudi su svuda dobri, njih možete prepoznati i bez jedne jedine reči njihovog jezika. Ako se sećate, jedan od prvih susreta sa “lokalcima” bio je jedan mlađi par koji me je s gađenjem pogledao kada sam upitao da li znaju engleski kako bih platio kartu. Nakon toga, dešavala su mi se gotovo isključivo lepa i prijatna iskustva sa ljudima. Bilo da sam pitao za pravac (neki su se i sami nudili za pomoć), bilo u svakodnevnoj konverzaciji na engleskom ili mom još tarzanskijem nemačkom. Nekada za komunikaciju nije potrebna niti jedna jedina reč, toga sam se podsetio u gradskom prevozu gde je ušla majka sa detetom u kolicima. Dovoljni su bili samo jedan široki osmeh i dinamična promena grimase na licu da “pridobijem” dete koje je reagovalo sa oduševljenjem.

Primetio sam i pojedine sitne razlike koje možda i govore nešto. Valjalo se podsetiti da su trotoari u Nemačkoj značajno niži od onih u Srbiji. Valjda je Nemcima potrebna tek bukvalno linija da bi znali kako da se ponašaju u saobraćaju. Takođe, svi putnici u gradskom prevozu redovno zauzimaju slobodno mesto do prozora kako bi ustupili mesto pored ukoliko neko želi da sedne. Kod nas, “strateški” se zauzima mesto dalje od prozora radi većeg sopstvenog komfora od kojeg se odričemo gotovo isključivo u slučaju nužde. Kada neko kurtoazno pita “je l’ slobodno”, mi nevoljno odgovaraamo sa “jeste” i primičemo se prozoru.

“Operacija Vajcen” konačno je obavljena s velikim uspehom. U društvu kolega ispratili smo utakmicu između Nemačke i Švajcarske za koju je navijala samo jedna manja grupa momaka. Njihova pojava lako me je uverila da su to Švajcarci verovatno iz Gnjilana, Vučitrna ili Đakovice. Nova gomila neverovatnih anegdota i priča koje nisu baš za javnost oraspoložila je čitavu grupu, ali koliko god nastup reprezentacije Srbije nama bio pre svega posao, vraćajući se na razgovor o predstojećem meču sa Danskom, shvatio sam da niko od nas ne može da isključi emocije. Da je drugačije, ne bi valjalo.

Dobićemo ih valjda, majku mu...