Turizam i renesansa (12)

Albreht Direr (nem. Albrecht Dürer; Nirnberg, 21. maj 1471 — Nirnberg, 6. april 1528) bio je nemački renesansni slikar, grafičar i teoretičar umetnosti. Bio je jedan od najvećih majstora umetnosti u doba humanizma i reformacije.

Učio je crtanje u radionici nirnberškoga slikara Mihaela Volgemuta, gde je boravio četiri godine, a 1495. prvi put je otišao u Italiju i kopirao italijanske majstore. Ujedinio je italijansku ranu renesansu s ekspresivnim stilom nemačkog reformatorskog doba i došao do novih oblika izražavanja. Posezao je za mitologijskim, alegoričnim i religioznim temama, ali se bavio i prirodom. Njegovi akvareli krajolika, studije biljaka i životinja svedoci su njegovog dubokog razumevanja prirode. U radionici svog oca obučen je za zlatara, pa je Direr je do vrhunca razvio drvorez i bakrorez i svojim grafikama odlučujuće uticao na popularizovanje reformatora i humanista.

Nakon povratka u Nirnberg otvorio je radionicu i izvodio oltarne slike i portrete, prve bakroreze i niz drvoreza "Apokalipsa" i "Velika muka". Nakon povratka s drugog putovanja u Italiju nastali su njegovi najvredniji bakrorezi "Vitez, smrt i đavo" i „Melanholija I" i "Sveti Jeronim u ćeliji". U poslednjoj fazi naslikao je svoj najbolji "Autoportret" i "Četiri apostola“, i pisao traktate o slikarstvu. Njegovo ukupno delo obuhvata 70 slika, 900 crteža, 100 bakroreza i 350 drvoreza.

Napomena: Radi potpunog ugođaja, pre početka čitanja dnevnika pustiti muzičku pozadinu s kraja dnevnika, a potom se vratiti na čitanje.

U gradu na dvema rekama, Lehu i Vertahu, juče je osvanulo novo, ovoga puta veoma sunčano i lepo jutro koji je bio odlična uvertira za ono što će uslediti.

Slobodan dan.

Selektor Srbije Dragan Stojković dao je “voljno” fudbalerima koji su dan iskoristili kako bi ga proveli sa porodicama koje su uglavnom smeštene u Minhenu. Tako je Piksi uzročno-posledično oslobodio svojih obaveza i novinare koji su takođe imali prvi i verovatno jedini slobodan dan na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj.

Bila je to prilika da posetim neke od znamenitosti Augzburga koji ima šta da ponudi turistima koji su, zajedno sa lokalnim stanovništvom, pravili živahnu i veoma prijatnu gužvu, koliko god to zvučalo kontradiktorno. Još pre dolaska u ovaj bavarski grad, jedna od želja mi je bila da posetim Fugeraj, najstarije socijalno naselje na svetu.

Fugeraj je formiran 1521. godine od strane jednog od najbogatijih evropskih bankara toga doba Jakoba Fugera iz Augzburga. Fuger je osnovao naselje za tadašnje socijalno ugroženo stanovništvo grada poput udovica, osiromašenih radnika, beskućnika i slično. Uslovi za ostvarivanje prava smeštaja u Fugeraju isti su kao i u vreme osnivanja: najmanje dve godine života provedene u Augzburgu, katolička veroispovest i nekažnjavanost pred zakonom. Godišnji najam ovih stanova iznosio je 1 Rajnski gulden, što je u današnjoj protivrednosti oko 0,88 evra, koliko i danas vlasnici ovih stanova simbolično plaćaju gradu. Za cenu karte od osam evra, mogao sam iznajmiti devet od ukupno 147 stanova u 67 kuća, koliko ima u ovom tipskom naselju.

Zamislite da živite u jednom tipskom naselju koje gotovo svakodnevno posećuju turisti iz čitavog sveta zagledani u vaše prozore. Uz to, ne mogu se oteti utisku da samo naselje na neki prilično neprijatan način podseća na model koncentracionih logora tokom Drugog svetskog rata poput Aušvica. Fugeraj je tokom tog rata bio teško oštećen, ali je nakon rata obnovljen i čak proširen.

Kako je ovo specifično naselje udaljeno tek dve stanice tramvaja od centra grada, uputili smo se ka Maksimilijanu kako bismo nešto i pojeli. Posetili smo i Altštat, stari grad Augzburg koji je treći stari grad po veličini u čitavoj Nemačkoj posle Kelna i Hamburga. Uske uličice prožete starim, ali očuvanim zgradama odavale su utisak nekog primorskog grada na Jadranu. Subota je na ulice “isterala” mnoge Augzburžanke i Augzburžane koji su uživali u popodnevnom suncu koje je malo po malo smenjivao sivi, sumorni oblak.

Posle kraće posete tržnom centru, vratili smo se taksijem koji je vozio Kazim, Turčin iz Ankare koji radi u Nemačkoj već 30 godina. Nestrpljivo je čekao početak utakmice svoje zemlje protiv Portugalije, ali je bio veoma prijatan i raspoložen za priču koju sam ja započeo na skromnom nemačkom. Na moje iznenađenje, razumeo sam sve što mi je govorio, dok sam ja verovatno zvučao kao kreten pričajući u infinitivu, ali shvatio je moje reči.

“Nemački navijači su mlaki kada navijaju, postignu gol i samo aplaudiraju. Turci i ostali Balkanci su najbolji navijači. Ovde kada pobedi Turska, to je Bajram! Imamo mnogo dobru ekipu, možda možemo do polufinala, iako je naša ekipa veoma mlada. Arda Giler biće pravi naslednik Luke Modrića kada ovaj ode u penziju, kod Anćelotija će postati ključni igrač”, sipao je dobro raspoloženi Kazim na dobrom nemačkom pre nego što sam mu kurtoazno “predvideo” remi protiv Kristijana Ronalda i družine.

Mogu samo da zamislim kako bi izgledalo naše loženje…

Po izlasku iz taksija, poželeo sam sreću njegovom nacionalnom timu uz izvinjenje za moj loš nemački.

“Odličan si! Ja sam tako pričao posle dve godine u Nemačkoj”, grohotom se nasmejao Kazim i srdačno nas pozdravio.

Kasno sam uvideo da je tokom dana održan letnji festival u organizaciji KUD Drina iz Augzburga i bilo mi je pomalo krivo što sam propustio priliku za druženje sa ljudima iz dijaspore kojima je itekako stalo do svojih korena, čak i u tuđini. Počeo je pljusak koji je, nažalost, označio i otkazivanje “Operacije Vajcen”, pa smo poslednju utakmicu sa prvenstva toga dana ispratili iz udobnosti svojih hotelskih soba.

I dalje, naravno misleći na nju.

Dansku.