Karanfil se na put sprema (15)

Franc Anton Bekenbauer (nem. Franz Beckenbauer; Minhen, 11. septembar 1945 - Minhen, 7. januar 2024) bio je nemački fudbaler i trener.

Bio je najuspešniji nemački fudbaler, koji je prvi odigrao više od 100 utakmica za nacionalnu reprezentaciju. Kao aktivni fudbaler osvojio je Svetsko prvenstvo u fudbalu 1974, a zatim kao trener 1990. Bio je organizator i glavni promoter Svetskog prvenstva u fudbalu 2006. Dva puta proglašen evropskim fudbalerom godine, Bekenbauer je igrao je na tri FIFA Svetska prvenstva i dva Evropska prvenstva. On je jedan od trojice muškaraca, zajedno sa Brazilcem Mariom Zagalom i Francuzom Didijeom Dešanom, koji su osvojili Svetsko prvenstvo kao igrač i kao trener. Bio je prvi kapiten koji je osvojio Svetsko prvenstvo i Evropsko prvenstvo na međunarodnom nivou i Evropsko prvenstvo na klupskom nivou. On je bio imenovan u Svetski tim 20. veka 1998. godine, tim snova FIFA Svetskog prvenstva 2002. godine, tim snova Zlatne lopte 2020. godine, a 2004. je uvršten u FIFA 100 spisak najvećih živih svetskih igrača.

Bekenbauer je bio oženjen tri puta i ima petoro dece, dok je jedan od njih, Stefan, bio profesionalni fudbaler. Nakon pojavljivanja na oglasu za veliku telekomunikacijsku kompaniju, Bekenbauer je izričito zahtevao broj mobilnog 0176/666666. Međutim, uskoro je počeo da dobija pozive muškarca koji su mislili da se radi o seks-broju, jer se u nemačkom jeziku, "6" čita "sechs", jako slično reči seks. Poznat je i pod nadimkom Kajzer, u prevodu sa nemačkog Kralj.

Napomena: Radi potpunog ugođaja, pre početka čitanja dnevnika pustiti muzičku pozadinu s kraja dnevnika, a potom se vratiti na čitanje.

Želeo sam da ovaj dnevnik kasni i da se svi strovalite na mene jer nisam stigao na “randevu” sa vama u ranije zakazano vreme koje se nije promenilo već punih 14 dana.

Nažalost, neće ni 15.

Trenutno je 3.05 iza ponoći i ne osećam tugu, niti bes zbog ispadanja reprezentacije Srbije sa Evropskog prvenstva. Osećam samo, kako je to Brana Petrović rekao u pesmi “Kada te ostavi ona koju voliš”, jedno veliko ništa. Fudbalska reprezentacija Srbije nas je sve ostavila, niti prvi, niti poslednji put. I za to je najmanje kriv sam fudbal kao igra, zbog čega sve to boli u još većoj meri.

Čitav dan bio je sumoran od prvih jutarnjih zraka jer sam osetio nelagodu čim sam se otvorio oči. Nisam odmah bio svestan da toga dana moj nacionalni može ispisati istoriju i ostvariti veliki rezultat. Možda zato jer sam duboko u sebi znao da ne može.

Pitali su me šta očekujem, nisam znao. Pitao sam i druge ljude, a da ni sam ne mogu ni da pretpostavim šta će se dogoditi. Kisela najava “minimalca” uz hitac Strahinje Pavlovića bio je, čini se, tek paravan iza lica koji je sakrio kuljajući pesimizam. Realnost, rekli bi neki.

U Minhen smo stigli u ranim popodnevnim satima brzim vozom za koji nismo imali validnu propusnicu jer akreditacija važi samo za sporije vozove. Već postojeću nervozu zbog predviđenog scenarija na Alijanc areni dodatno su ulivali kontrolori Nemačke železnice koji nas tek pukom srećom nisu legitimisali. Nakon dramatične razmene pogleda sa kolegom, istupili smo na Marijenplac kako bismo uhvatili atmoferu navijača Srbije sedam sati pre početka utakmice.

A na jednom mestu - svega.

Leskovčanin traži način da dođe do karte, momak u dresu Obilića predvodi navijanje, a u epicentru dešavanja našao se i nekadašnji kapiten Srbije Aleksandar Kolarov. Kako smo seli da odmorimo pre polaska na stadion, otvorila se priča sa dvojicom gospodina iz Kanade. Jednom je supruga iz Poljske, drugom iz Austrije, obe su lako pronašle zanimaciju u obližnjem tržnom centru, dok su gospoda polako i s merakom ispijali svoja piva. Jedan od njih nam je objašnjavao kako je zapravo Pit Maravić najbolji srpski košarkaš svih vremena i da to zna zbog dečka iz Srbije koji je radio sa njim u Torontu. Bilo je tu još mnogo “masnijih”, ali priča ispričanih sa stilom, no trebalo je krenuti u dalji rad.

Pritisak mi je povećala informacija da je u metrou došlo do požara, te da je zbog toga zatvoren, međutim problem je bio rešen prilično brzo, pa sam lako nastavio i stigao do stadiona. U medija centru Alijanc arene, prišao mi je jedan meni nepoznati danski novinar koji je želeo da čuje moje predviđanje o prvih 11 Srbije. Objasnio sam mu da je to nemoguća misija zbog mentalnog sklopa selektora koji je, da upotrebim eufemizam, sklon egzotičnim rešenjima.

Kolegu iz Danske su zanimale i srpske zastave sa iscrtanim granicama južne srpske pokrajine Kosova i Metohije.

“To bi bilo kao kad bi Nemci zauzeli Južnu Dansku”, odgovorio sam kratko na pitanje o statusu KiM koji u Nemačkoj privlači veliku pažnju, posebno tokom Evropskog prvenstva. Na vratima medija haba radio je Almir, Bošnjak iz okoline Banjaluke koji već 16 godina živi u Minhenu.

“Nemci su stoka, ne umeju da piju! Navijači Bajerna kada nemaju sa kim da se pobiju, oni se pobiju sami. Sramota je što smo dopustili da nas oni posvađaju u bivšoj Jugoslaviji. Mi smo za njih gospoda”, direktno je sipao Almir kao da je jedva čekao da olakša dušu.

Utakmica kao takva bila je jedan klasičan deža-vi iz Katara kada je Srbija izgubila od Švajcarske. Niti jednog trenutka nisam pomislio da bismo mogli da dobijemo, što se na kraju i pretpostavilo kao tačno. I nisam sad ja ovde ispao pametan zbog toga, naprotiv. Velika očekivanja stvaraju još veće zablude, a ja se polako, ali sigurno učim da ih je sve manje kada su u pitanju fudbaleri Srbije. Očekivanja, naravno, ne zablude.

Vreme je za pakovanje kofera.

Auf Wiedersehen.