Budimpešta - Znate kao Prag, al’ nije Prag?

Gostovanje fudbalske reprezentacije Srbije i dobra volja firme omogućili su mi da, posle Mundijala u Kataru, ponovo pređem granice naše lepe zemlje i otisnem se u inostranstvo. Ovoga puta, destinacija je bila ne previše egzotična, mnogo bliža i Srbima poznatija Budimpešta.

Putovanje autobusom bilo je logično rešenje i pored redovnih avio-linija jer mi je polazak iz Novog Sada omogućio da u tom gradu vidim svoju najbližu rodbinu. Put do Budimpešte trajao je otprilike pet sati, a bez obzira na ogromnu gužvu na graničnom prelazu Horgoš, nismo dugo čekali. Upravo tamo sam video momke u kolima zrenjaninskih registarskih tablica otvorenih prozora sa raširenom srpskom zastavom na zadnjem prozoru, pa sam ih na brzinu upitao da li idu na utakmicu. Kada su rekli da idu, na moje pitanje šta očekuju, oni su bez razmišljanja i uglas rekli pobedu. “2:1, neka reši Mitar, kao i uvek”, čulo se sa zadnjeg sedišta. Iz tvojih usta u Božije uši, rekoh.

Najveći grad na Dunavu broji nešto više od 1.700.000 stanovnika, dok širi okrug obuhvata domove 3.300.000 žitelja Mađarske, tačno trećinu broja ove centralnoevropske države koja je ostavila veoma dubok trag u evropskoj kulturi. Stigavši na glavnu autobusku stanicu Nepliget nešto pre 14.30, na putu do smeštaja prošao sam i pored Grupama Arene, doma fudbalera Ferencvaroša koje kao trener predvodi Dejan Stanković. Iako prima, za evropske uslove, tek pristojnih 22.000 ljudi, čitav kompleks izgleda ogromno, veoma upakovano i sređeno na najbolji mogući način. Brzo sam se uputio ka smeštaju koji je bio lociran u osmom distriktu grada pod nazivom Jožefvaroš koji je ukutkan u jezgru Budimpešte okružen prelepim zgradama u arhitektonskoj mešavini neoklasicizma, resenanse, baroka, secesije…

U Budimpešti je, za razliku od Beograda, prilično lako snaći se najvećim delom jer je čitav grad na ravnici, ulice su uglavnom presečene pod pravim uglom i lako se stiže do željene destinacije, bilo hodom ili gradskim prevozom koji funkcioniše veoma dobro. Smeštaj je bio sasvim pristojan, ali jedini problem je taj što sam došao sedam sati pred utakmicu, ubrzo mi je postalo jasno da je bilo bolje doći dan ranije i to (ne samo) iz čisto profesionalnih razloga.

Lekcija naučena.

U ovom gradu sam po drugi put, prvi je put to bila neka srednjoškolska ekskurzija koje se slabo i sećam, ali dobro sam upamtio osećaj nekakve produhovljenosti dok sam koračao strogim centrom Budimpešte. Tada sam se po prvi put i susreo sa bitno drugačijom kulturom od naše, ne nužno niti boljom, niti lošijom. “Mogao bih da živim ovde”, pomislio sam u sebi ubrzo nakon što sam se posle sređivanja u smeštaju laganim korakom uputio ka Puškaš Areni. Usput sam pod dejstvom velike gladi napravio tipično lošu odluku u izboru ručka jer sam pojeo najlošiji burger u svom životu. Gulaš nije bio opcija zbog predstojećih uzbuđenja.

Ono što me je posebno fasciniralo je da su mađarski navijači obučeni u dresove i obeležja reprezentacije okupirali čitav grad i to ranih popodnevnih časova. Porodično, drugarski, uz hranu i omiljeno im pivo Soproni, sporadično su uzvikivali navijačke parole i započinjali pesme podrške svojim “Trikolorima”. Upadljivo veliki broj žestokih momaka u crnim majicama sa jasno obeleženim natpisom “Magyarország” nije mogao proći nezapaženo, a u blizini stadiona sam osetio čudnu i blago neprijatnu energiju. S razlogom ili ne, ne bih umeo da objasnim, ali i pored činjenice da sam se našao u grotlu najvatrenijih navijača u blizini stadiona dva sata pre početka meča, nisam doživeo niti jednu, čak ni malu neprijatnost. Sve do odlaska na stadion kada su me redari na ulazu, namerno ili iz neznanja, šetali od ulaza do ulaza iako sam uredno pokazao novinarsku ispravu. Na kraju sam ušao u prostor ispred stadiona uz pokoju grubu reč, malo na srpskom, malo na engleskom, jer nisam znao taj mađarski jezik dobro. Za razliku od žestokog momka Đura Radonjića Grofa, ipak nikog nisam “naboo”.

Sam stadion Puškaš Arena ima kapacitet od nešto više od 67.000 ljudi i predstavlja impoznantnu pojavu u 14. okrugu pod nazivom Zuglo. Izgradnja stadiona je započeta 2017. godine, a završena je do kraja 2019. UEFA mu je dodelila četiri zvezdice, a stadion je izgrađen na mestu nekadašnjeg Stadiona Ferenc Puškaš čije je rušenje završeno u oktobru 2016. Oba stadiona su dobila naziv u čast bivšeg kapitena reprezentacije Mađarske legendarnog Ferenca Puškaša. Unutrašnjost stadiona me je odmah podsetila na katarski Lusail, pa sam se prilično lako i snašao. U sektoru za medije su nas dočekali veoma ljubazni mladići i devojke, od kojih je jedan i Čaba iz vojvođanskog mesta Čantavir. Čaba zna i mađarski i srpski jezik, tako da je bilo lako sporazumeti se sa njim. Mađari su sve novinare dočekali osveženjem, ali i upakovanom večerom što mi je dosta značilo.

Stadion se brzo punio, naročito sektor iza jednog od gola koji je bio popunjen gorepomenutim momcima sa crnim majicama, a koreografija je bila spremna. Pre toga, čitav stadion je horski zapevao pesmu od koje sam se naježio, ali instinkt mi je govorio da je u svemu tome nešto čudno. Pesma “Nelkuled”, u prevodu “Bez vas”, govori o 5.000.000 Mađara koji žive u regionu i za kojima Mađari u domovini žale jer su “ostali nevidljivi svetu, bez svoje zemlje”. Jasna aluzija na ishod Trijanonskog mirovnog sporazuma kojima su Austrija i Mađarska posle Prvog svetskog rata ostale bez velikih delova teritorija koje su osvajali brutalnim sukobima koji su kršili sve konvencije ratovanja. Između ostalog, Mađarska je ostala i bez Srpske Vojvodine koja je pripala Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Mađari su poznati kao velike patriote i nacionalisti, nažalost neretko i sa šovinističkim ispadima i iredentističkim pretenzijama ka teritorijama drugih zemalja. U tom duhu, domaći navijači su razvili impresivnu koreografiju sa likom Šandora Rože koji u Mađarskoj ima kultni status poput Robin Huda, dok je realnost malo drugačija.

Naime, Roža je drumski razbojnik i lopov, “bećar” koji je pljačkao vozove i putnike namernike u Velikoj mađarskoj ravnici, a “proslavio” se gušenjem pobune Srba u južnom Segedinom. U dogovoru sa političarem Lajošem Košutom, Roži je zagarantovana sloboda pod uslovom da se priključi gušenju pobune, što je on i uradio. “Ako svi rade šta treba, onda će sve i biti kako treba”, stajale su njegove reči kao transparent.

O utakmici i njenom ishodu već ste dovoljno pročitali i videli. Na konferenciji za medije, selektor Srbije Dragan Stojković delovao je veoma razočarano i jasno je stavio do znanja jednom mađarskom novinaru da je Srbija bila bolja. Ipak, Stojkovića je rezultata verovatno koštao eksperiment sa Tadićem i Kostićem na klupi, ali Srbiji ostaju još dve utakmice na domaćem terenu koje bi trebalo dobiti, Crna Gora i Bugarska.

Iako sam imao veliku želju da skoknem do Vaci ulice tokom večeri kako bih se opustio i popio pivo, raspoloženje zbog poraza uticalo je na to da se vratim u smeštaj. U povratku, načuo sam grupu polupijanih, ali u odelima sređenih ljudi ispred jednog gradskog hotela koji pričaju “naš” jezik. Trenutak me je delio od javljanja njima jer mi je bilo drago čuti srpski jezik, a onda sam čuo jednu sredovečnu gospođu koja peva kako će “zapaliti Krajinu do Knina”, nakon čega je krenulo horsko natpevavanje. Ugledavši autobus pored, video sam zagrebačke tablice, opsovah u sebi i nastavih dalje.

Narednog dana usledila je odjava iz hotela i kraći obilazak grada do povratka zakazanog za 16.30. I pored svega viđenog, ponovo sam bio impresioniran činjenicama da pored same čuvene Vaci ulice postoje i Srpska i Beogradska ulica, ali i zgrada Eparhije Budimske Srpske pravoslavne crkve. Ovaj prizor podsetio me je na reči slikara Uroša Đurića koje sam dobro zapamtio.

Možda se pitate, čemu naslov “Budimpešta - Znaš kao Prag, al’ nije Prag”?

Aluzija na popularnog Familiju, naravno, mog Nišliju, ali i na činjenicu da Budimpešta i Prag zaista liče. S tom razlikom da je Prag postao previše “turistički” i da je zbog toga pomalo i izgubio na šarmu koji ga je krasio vekovima, dok je Budimpešta za nijansu manje zatrpan posetiocima širom sveta. Nijansu dovoljnu da se oseti snažan duh autentične, mađarske kulture koja je obogatila Evropu i svet.

Legközelebb, Budapest!