Duško Vujošević - Endemska vrsta Partizana i vitez košarke sa knjigom u ruci

Čitav košarkaški svet je ove srede zavijen u crno zbog smrti legendarnog trenera Partizana Duška Vujoševića čija košarkaška zaostavština nadolazi uspehe koji se mere po prepoznatljvim aršinima u svetu sporta - trofejima i rezultatima.

Vujošević je bio daleko više od toga i zbog toga bi priča o njemu išla u nastavcima budući da je teško čitav njegov poduhvat svesti kroz nekoliko paragrafa u znak sećanja na lik i delo počivšeg trenera.

Sećanje na njega daleko je izoštenije ako se košarka posmatra iz ugla sadašnjeg trenutka u kojem važe pravila koja su se kosila sa Vujoševićevom trenerskom filozofijom zbog čega samo sećanje na Duška nosi zvuk nostalgije u potrazi za izgubljenim vremenom.

Sve je počelo sredinom osamdesetih godinama kada se kao mlad trener Partizana pojavilo među "aždajama" jugoslovenske košarke i na iznenađenje mnogih osvojio titulu bivše države 1986. godine.

Već tada se osetilo da Vujošević u sebi ima dar da prepozna mladog igrača, savršeno vodeći računa kako da uklopi talenat sa karakterom u čije niti je pronikao zahvaljujući dubokom poznavanju ljudske psihologije.

Uspeh od pre četiri decenije lansiro je u košarkašku orbitu tada mlade Žarka Paspalja, Vladu Divca, Aleksandra Đorđevića uz nešto starije Gorana Grbovića, Milenka Savovića, Željka Obradovića.

Bile je to košarkaška poezija junoša čiji zvuci su se naredne sezone čuli diljem čitave Evrope je jer Partizan izborio Fajnal-for u Gentu, trasirajući put igračima čije karijere su stekle svetsku slavu.

Vrlo dobro je znao Vujošević da će kao u staroj latinskoj poslovici "ruže procvetati" ako ih dovoljno neguješ, a on se stavio u ulogu baštovana, koji je znao kako ih najdelotvornije zalivati.

Sve ono što je začeo na temeljima stare jugoslovenske košarke nastavio je i u godinama koje su dolazile, postavši vremenom endemska vrsta Partizana.

Sijaset mladih igrača prošlo je kroz Vujošević dril ne bi li postali to što jesu danas, ali je daleko teža misija bila napraviti od njih ljude, a Duško ih je tome učio kroz svet knjige, pozorišta i umetnosti kao terapije duše od koje sve počinje i završava se.

Zato je sebi dao pomalo donkihotovski zadatak da ne sme pogrešiti u izboru toga ko je kakav čovek, stoga je njegovo nasleđe vidljivo i kada čuvar pogasi sva svetla u dvorani posle utakmice.

Poslednji veliki iskorak sa crno-belima ostvario je u sezoni 2009/10, kada je Partizan igrao Fajnal-for u Parizu, gradu stvaranja Milana Kundere, Pabla Pikasa, Danila Kiša, Džejmsa Džojsa.

Malo ko se nadao uspehu posle odlazaka Uroša Tripkovića, Novice Veličkovića, Milenka Tepića, ali su "otrkiće" Jana Veselog i Boa Mekejleba uz dobar njuh za povratak Dušana Kecmana od Partizana načinili tim za velika dela.

Mnogi će mu osporavati to što nije napravio karijeru u nekom većem klubu, poput CSKA gde se okušao posle Partizana, ali postoje glumci koji najbolje igraju na domaćem jeziku.

Takav je bio Vujošević, endemska vrsta Partizana i vitez sa knjigom u ruci.