Duletov "kosmički krug" između Zagreba i Pariza i sreća kao resurs koji se troši

Teško da postoji trener koji je košarku doživljavao tako temeljno u svakom pogledu kao što je Duško Vujošević, izvlačeći kauzalnosti u kojima je svako zašto imalo zato, a najteže je to bivalo posle teških poraza.

Iako je višedecenijska karijera počivšeg trenera obeležena mnoštvom antologijskih sezona i utakmica, čuvena 2009/10 kao da je na najbolji način sublimirala sav njegov trud iz prethodnih, ponudivši zaostavšitnu i važnu lekciju za sve ono što dolazi.

Ova godina bila je spona između starijih koji ga pamte mnogo ranije i onih mlađih kojima su te utakmice utirale put kao zaljubljivanju u igru pod obručima.

Iako se pamte mnogi mečevi iz te sezone, dva su bila posebno upečatljiva. Premda im je ishod bio dijametralno suprotan, Vujošević je između njih načinio vezu o kosmičnoj pravdi, sreći kao resursu koji se troši i balansu između sporta i života koji se ne može narušiti.

Reč je o utakmicama protiv Cibone u Zagrebu u finalu Jadranske lige i Fajnal-foru Evrolige protiv Olimpijakosa u Parizu, mečevima koje navijači crno-belih pamte kroz različitu prizmu emocija.

U prvom je presudila trojka Dušana Kecmana u poslednjoj sekundi utakmice, dok je u drugoj usledio "hladan tuš" Džoša Čildresa, koji je Partizan ostavio bez finala Evrolige.

Vujošević je ishode tih duela posmatrao iz prizme filozofskih načela, koji su mnogim njegovim kolegama ostali nedokučivi, stoga je red da se podsetimo reči koji su analitičnost i studioznost svrstali u red Duškovih najvećih osobina.

"Bog nam je u Zagrebu dao ono što nam je u Parizu uzeo. Postoji taj neki balans u sportu i životu. Ono što smo tamo dobili onom neverovatnom trojkom Kecmana, ovde nam se vratilo kroz onaj promašaj Teodosića koji se pretvorio u asistenciju za Čildresa. Sreća je resurs koji se troši, a mi smo svoj bonus očigledno iskoristili u Hrvatskoj", govorio je svojevremeno Vujošević o tim utakmicama.

O "poravnavanju" u košarci kroz prizmu tih duela Vujošević je imao poseban osvrt.

"Košarka je igra u kojoj se sve na kraju poravna. U Zagrebu smo dobili utakmicu koja se dobija jednom u sto godina, a u Parizu smo izgubili dve koje se gube jednom u dvesta. To je ta surova naplata duga sudbini", govorio je on tada.

Podsetimo, pisali smo danas o vitezu košarke sa knjigom u ruci, najvećoj Duletovoj mudrosti, ali i oproštaju igrača koji mu duguju najviše u karijeri te svađi u dva ujutru koja je izgradila poverenje.