"Proleće je godišnje doba koje najviše liči na smrt"

"Proleće je godišnje doba koje najviše liči na smrt. To je vreme kada se sve budi da bi nas podsetilo na ono što smo izgubili ili na ono što ćemo izgubiti. Cvetanje je samo raskošna maska propadanja", pisao je Danilo Kiš u svom čuvenom romanu "Bašta, pepeo" oslikavajući okrutnost godišnjeg doba kojem se svi radujemo.

U njegovom svetu, miris jorgovana ili rane trešnje često priziva melanholiju i sećanje na one kojih više nema, a ovog proleća smrt je u razmaku od samo 20 dana odnela dvojicu ljudi kojima je Kiš značio u životu.

Prijatelja i savremenika Boža Koprivicu, poznatog dramaturga, a nedugo zatim i Duška Vujoševića od kojeg se danas oprašta čitav košarkaški svet.

Ova naizgled samo slučajna podudarnost pravi je pokazatelj da u životu nema slučajnosti te je smrt Koprivice i Vujoševića došla u najvarljivijem godišnjem dobu, kada ljudska krhkost dolazi do izražaja pred jačinom kosmičke sile.

I dok je Koprivici lopta služila kao inspiracija za najdublje misli kojima je opisivao stvarnost, Vujoševiću je koristila kao sredstvo od kojeg sve počinje i završava se.

"Sve najvažnije stvari sam naučio igrajući lopte. Tri stvari: šta je ritam, šta je prostor i šta je prijateljstvo. To je sportska inteligencija koja se ne smije potcenjivati", govorio je Koprivica o fenomenima tako bliskim Vujoševiću, a upravo je zahvaljujući veštom balansiranju između ova dva Duško utro put kao poštovanju velikog prijatelja.

Vujošević je bio dečak kada je Koprivica na studije književnosti došao u Beograd, zaljubivši se u čuvene "Partizanove bebe" u godinama kada košarka nije uživala ni izbliza veliku popularnost kao fudbal.

Opčinjen Bobekom, Galićem, Hasanagićem, Kovačevićem i ostalim vedetama Partizana, Koprivica je loptu doživljavao kao alatku sa zelenog tepiha sve dok na parketu novobeogradske hale nije zaškripela košarkaška i ritam promenila ka igri pod obručima.

Te 1986. godine Vujošević je ostvario prvi značajniji uspeh sa Partizanom, savladavši Crvenu zvezdu za naslov šampiona Jugoslavije, baš u godini kada su se Kišu pojavili prvi simptomi bolesti zbog koje će preminuti tri godine kasnije.

Upravo u tom periodu Koprivica je naročito posmatrao fenomen smrti na primeru Kišove borbe, paralelno negujući ljubav prema Partizanu kojoj je Vujošević davao poseban obris, boreći se protiv prolaznosti kroz niz "malih života", kako je tumačio utakmice koje je vodio.

Nakon Kišovog odlaska, zadojeni mislima čoveka čiju životnu borbu su obojica sledili, Koprivica i Vujošević su nastavili svoju misiju, duboko verujući u načela i zaostavštinu velikog pisca.

Koprivica je uspostavio direktnu analogiju između Kišovog brušenja svake rečenice i Vujoševićevog insistiranja na perfekciji svakog košarkaškog poteza, dok je Duško kroz delo "Grobnica za Borisa Davidoviča" skretao pažnju da pitanje lojalnosti i nepokolebljivosti.

A upravo se ove godine navršava pola veka od izlaska ove knjige. Slučajnosti ne postoje.