Svađa s Duletom u dva ujutru - Kako se izgradilo puno poverenje

Novinarski posao ima nekoliko neoprostivih grehova, nekih stvari koje se prosto nikad ne rade. Najgore je, naravno, laganje i stvaranje neistina. Tu su i korupcija, autocenzura, lični interesi i sve one ostale stvari koje su deo zdravog razuma.

A jedan od najvećih grehova novinarstva i novinara je da pišu o sebi i da oni budu deo priče. U 27 godina ovog posla sam napisao jedan takav tekst iz prvog lica, a taj tekst nema veze sa sportom. Ovaj ima, i razlog ćete shvatiti do kraja teksta.

To je Duško Vujošević.

Neću da pišem o sebi i kako sam doživljavao Duleta, već hoću da i javnost vidi neku njegovu drugu stranu, koja nije vidljiva.

KK Partizan sam počeo ozbiljno da pratim 2001. godine, tačno od sezone kada se Dule vratio u klub. Radio sam tada za novinsku agenciju Beta, tada najjaču i najveću regionalnu agenciju i vrlo uticajni medij, u vreme kada su internet mediji tek počinjali.

Oduvek smo imali vrlo dobar profesionalni odnos, ali je taj odnos u jednom trenutku postao vrhunski. Prosto, uvek mi se javljao na telefon ili je odgovarao na propuštene pozive, bez obzira da li je kod kuće ili u inostranstvu. Učestvovao je u svakoj mojoj temi vezano za košarku, bio deo anketa, imao je apsolutno poverenje u mene, tako da su kolege počele iz zezanja da me zovu "Dule" ili da misle da smo prijatelji.

Nismo bili prijatelji, samo smo od jednog trenutka imali odnos punog poverenja, a taj trenutak tačno ima svoj početak, i o tom trenutku želim da vam ispričam da biste možda videli još jednu njegovu stranu.

Bilo je to kasno proleće 2007. godine, Partizan se tada borio sa Hemofarmom, a posle jednog od poraza, tadašnji predsednik crno-belih Predrag Danilović je napao sudiju Marka Jurasa posle poraza u Vršcu.

Veliki je skandal izbio tada, a tadašnji dopisnik Bete iz Vršca je javio da su privedeni i Danilović i Vujošević. Pozvao sam Duleta, on mi je rekao da nije priveden, da je to laž, nego da je sam došao u policiju. Pozvao sam dopisnika, koji je rekao da mu je to preneo dežurni u policiji. Onda je dopisnik, bila je kasna noć, probudio tamošnjeg načelnika policije, koji mu je potvrdio da niko nije hapšen, već da su sami došli.

Ja sam pozvao Duleta, preneo njegovu izjavu kako se vodi hajka na Partizan i slično.

Pošto je već bilo blizu dva sata, otišao sam taksijem iz redakcije, a kad sam došao pred zgradu, opet sam pozvao Duleta da vidim da li su krenuli nazad i da vidim šta se dešava. On je onako rezigniran, jer ko zna sa kim je već pričao, nešto bio suzdržan, a onda kad je hteo da prekine razgovor, rekao mi je, neću to nikad da zaboravim: "Neću više da pričam, ne znam iz koje kuhinje dolazi to tvoje i za koga ti radiš".

Tu je meni pao mrak na oči, pobesneo sam i počeo sam da urlam na njega da treba da ga bude sramota i kako se usuđuje i sve u tom stilu, što on kao da je jedva dočekao i počeo da se dere na mene, sve i svašta.

Dosta je tu teških reči palo sa obe strane i trajalo je to urlanje dobrih desetak minuta, bez obzira što sam ja bio na ulici i što je bilo oko dva ujutru. Nekako smo se obojica u istom trenutku ispraznili, kulturno se pozdravili i poželeli laku noć jedan drugom.

I od tad nam je profesionalni odnos bio savršen. Govorili su mi posle ljudi iz kluba da kad god su birali novinare koje će da vode na gostovanje, ja sam uvek išao na Duletovo insistiranje, iako je tih poslednjih godina njegovog mandata Beta počela da gubi uticaj koji je nekad imala.

Posle smo se još malo približili jer je on cenio što sam ja u avionu uvek čitao. Čak sam jednom u Tel Avivu i malo zakasnio na autobus, čekala me cela ekspedicija, a kad sam došao u autobus i izvinio se i rekao da sam se začitao, Dule je samo rekao "neka si", rekao vozaču da krene i to je bilo to.

Takav profesionalni odnos je trajao do njegovog odlaska iz Partizana 2015. godine. Ostali smo u dobrim odnosima sve do kraja 2019, posle čega se više nismo čuli, ali taj deo stvarno nije bitan za ovu priču.

I kad smo već tu, da kažem da sam nedeljama već pokušavao da se čujem sa njim, ali dok je bio u bolnici i šok sobi, nije imao telefon, a posle toga je pričao samo sa najbližima. Nadao sam se da ćemo se bar još jednom čuti, ali uzalud sam se nadao.

U isto vreme, ne znam odakle zaista, u glavi mi se javila jedna njegova izjava. Bilo je to pred sam kraj, kada je bio napadan sa svih strana, a i kada je on grešio, na kraju jedne konferencije za novinare je rekao:

"Nema veze. Biće Partizana i kad ne bude Duška Vujoševića".

Niko se nije nadao da će to biti ovako brzo.

Pretužno.

Nedostajaćeš, Dule. Hvala na uspomenama koje traju ceo život.