Kič i šund

Sve što smo videli na tek završenom Svetskom klupskom prvenstvu je ono što fudbal nije i što ne želimo da postane. Zapravo, već odavno je postao. Mašinerija za novac.

Samo to je važno ljudima kojima je u ruke dato upravljanje najvažnijom sporednom stvari na svetu. Slušali smo Đanija Infantina kako govori o novčanoj dobiti više puta nego što je pričao o samoj suštini igre i onome što fudbal jeste – emocija, strast, život. Kako bi on to i mogao da zna? Čovek koji se se u svom očaju usled slabe prodaje karata pojavljuje u kući najpoznatijeg strimera na svetu sa sve trofejem koji bi trebalo da predstavlja svojevrsnu svetinju i tako predstavlja takmičenje mlađoj publici dok IShowSpeed laje na njega.

Klubovi su generalno igrali u jakim sastavima, bez obzira na ime protivnika. To je nezvanično bio uslov za sve njih, posebno za one najveće. A, ni to nije bilo dovoljno da u uvodnoj fazi takmičenja stadioni širom Sjedinjenih Američkih Država budu ispunjeni.  Ipak, kako je turnir odmicao, tako smo viđali sve bolju posetu. Četiri meča privukla su manje od 10.000 navijača, dok je na 16 bilo preko 60.000 gledalaca. Prosečan broj je 38.369 navijača.

EPA/JUSTIN LANE

Karte za utakmice u ranijim fazama turnira bile su dosta jeftine. Moglo se ući na stadion za oko petnaestak dolara, dok su mečevi bili besplatni za gledanje putem televizijske platforme ’’DAZN’’. Za finale se, pak, moralo izdvojiti preko 2000 dolara, a cene su išle i do preko 30.000. Takođe, ne može se reći da je bilo mnogo navijača iz Evrope. Iako nema zvaničnih podataka, samim pogledom na tribine se tako nešto može zaključiti. Znamo kako navijaju u Parizu, Minhenu, u Madridu manje-više, Londonu, Dortmundu... Sve su to bili navijači iz SAD koji su sada imali priliku da gledaju svoj omiljeni klub na sopstvenom tlu. Jednostavno, bilo je skupo za Evropljane da budu deo ovog takozvanog spektakla.

Svakako da je bilo interesantno za videti utakmice između timova koji se inače nikada ne bi sastali poput Al Hilala i Mančester sitija, Boke i Bajerna... Brazilski i argentinski navijači su očekivano došli u velikom broju i tako pratili svoje timove kroz turnir. Posebno se tu misli na Brazilce, čiji je Fluminense dospeo čak do polufinala gde su stali pošto ih je izbacio Čelsi.

Kulminaciju svega videli smo tokom samog finala. Početak utakmice je kasnio sedam-osam minuta zbog šoua uoči starta, pa potom i predstavljanja igrača od strane poznatog boks-spikera Majkla Bafera. Nikoga to ne zanima. Bar ne one istinske poštovaoce fudbala.

Američka himna, borbeni avioni koji preleću stadion ’’Metlajf’’, čitava pirotehnička zabava. To i hajde, navikli smo...

Dobismo i intervjue igrača po završetku prvog poluvremena. Mark Kukurelja koji samo želi da se osveži i čuje nove komande od Enca Mareske nekoliko desetina sekundi odgovara na pitanja o prvom poluvremenu nalik na NBA utakmice. Naviknimo se na ovo, najavljuju u Premijer ligi... Zatim, šou na poluvremenu gde imamo razne svetske zvezde kojima, reklo bi se, nije mesto na ovakvom događaju pošto se polugole pojavljuju na bini. A, možda smo mi samo previše konzervativni, šta ti ja znam.

Pauza između dva poluvremena trajala je 24 minuta. Brdo raznih reklama i na kraju obraćanje predsednika SAD Donalda Trampa iz svečane lože direktno u kameru nosioca prava televizije ’’DAZN’’. Eto, to smo čekali.

Isti čovek je kasnije dodelio pehar igračima Čelsija stajavši zajedno sa grupom koja slavi, dok su ga poneki fudbaleri čudno gledali misleći: ’’Planiraš li da se pomeriš?’’. A, on i Đani Infantino, kao dvojica nespretnih antagonista kojima se ostvario dugo željeni zločesti plan.

Zaključak je da ne želimo amerikanizaciju fudbala. Nažalost, već iduće godine će se nešto slično, ako ne i opskurnije, ponoviti na Svetskom prvenstvu i potom lako može uzeti maha. Kič i šund. Ništa više.