Ma nisu oni loši, vi ste

Toliko novca, toliko želja, toliko zvezdi, toliko egoista, toliko pritisaka, toliko trenera... Na sve to dodajte i toliko pokušaja. Previše neuspelih pokušaja.

Poslovni ljudi bi morali da znaju – novac ne kupuje uspeh. Njega kupuje zdravo okruženje, vera, tim ljudi spreman da bude uvek tu za onog drugog. Onda dolazi uspeh, a sa tim uspehom dolazi i novac. Tako funkcioniše, donekle, poslovan svet. Ja nisam poslovan čovek, ali nekako mislim da je ovo jedna od formulacija za tu jednačinu.

Kada su 2011. godine Katarske sportske investicije (QSI) spasile klub od propasti i počele sa rasipanjem novca podno Ajfelovog tornja, bilo je jasno da će se tlo u fudbalskom svetu poremetiti. Ne baš do te mere da će se svaki iole dobar junoša koštati 30.000.000 evra, ali  sasvim se naziralo u kojem će pravcu fudbal da ide. Pa, samo kada pomislite na Katar prva asocijacija su vam pare. Uspeli su to da učine i sa Pari Sen Žermenom... Klubom koji je imao svoj identitet. Klubom na čiji se pomen uglavnom samo oni ostrašćeni odmah sećaju momaka poput Paulete, Sušića, Lame, Ronaldinja, Vee – kako su špartali u tim plavo-crveno-belim bojama.

PSG

Danas je Pari Sen Žermen sam fudbalski kancer. Rekao sam to, makar me kamenovali... Pokupovali su sve što se pokupovati može, uglavnom. Napravljeno je nekoliko generacija supertimova. Od Ibrahimovića i Kavanija, do Nejmara i Mbapea, pa sve do onog najvećeg ikada – Lea Mesija – koji ni ne bi bio tu da se zla sudbina nije poigrala s njegovom karijerom i na ispit stavila ljubav između Argentinca i Barselone. Ispit koji je tada bio nesavladiva prepreka.

Kako su prošli, prolaze i prolaziće brojne svetske fudbalske zvezde u potrazi za novcem i istorijom; pardon – Ligom šampiona – tako isto dolaze i odlaze oni koji bi to parisko čudeso trebalo ispravnim receptom da dovedu do te krune. Ali, čarobni napitak se krije negde u Galiji i druidi očigledno nisu voljni da ih udele tuđinu.

Krenulo je sve od Karla Anćelotija koji je zamenio Antoana Komborea, inače trenutno prvog trenera Nanta čije ime se mnogo provlačilo ovih dana kroz medije. Elem, Italijan je kao trener visokog renomea pokrenuo taj trend. Gde ćeš bolji recept za uspeh nego da dovedeš čoveka koji ga je izmislio? Ali, nisu u Parizu inovatori, barem ne u današnje doba... Karleto se na „Parku prinčeva“ zadržao 18 meseci, došli su do željene titule prvaka Francuske, tada tek treće u istoriji i nova era i zvanično je mogla da krene. S drugim trenerom doduše. Loran Blan je bio sledeći, kao neko ko je trebalo da pronosi slavu Francuske na „Starom kontinentu“. Berićetne godine u Bordou kojem je doneo titulu i Liga kup 2009. godine preporučile su ga Naseru Al-Kelaifiju i njegovoj tadašnjoj desnoj ruci Leonardu. Imenovan u avgustu 2013. i razrešen dužnosti u maju 2016. godine čine ga trenerom sa najdužim stažom od dolaska QSI na čelo Pari Sen Žermena! Nema šanse da biste se toga setili, ha?! Vodio je klub na 173 utakmice, upisao čak 126 pobeda, ali „ušati pehar“ nikako da stigne. To nisu učinili ni Unaj Emeri, ni Tomas Tuhel, koji je bio najbliži tome, a zatim ni Maurisio Poketino ni Kristof Galtije... U sve njih su se bivši klubovi kleli, ali ne i „sveci“. S podsmehom se pričalo i pisalo o njihovim greškama, kiksevima i autoritetima. Kao da je lako stajati u svlačionici sa svim namrštenim egoistima koji su zaradili milione i milione, a ovde dovedeni da ulaze na stadion gazeći BUKVALNO po crvenom tepihu kao da idu po „Oskara“. 

PSG

Svako od njih poprilično je učinjen lošijim trenerom nego što zaista jeste. Unaj Emeri je Bog Lige Evrope lično. Tomas Tuhel je veliki mastermajnd, Kristof Galtije je, potpisujem, najbolji francuski trener u ovom trenutku. Čovek im je pre dve godine sa Lilom uzeo titulu dok je u špicu imao polupenzionisanog Buraka Jilmaza i njegovog zemljaka Jusufa Jazičija za kojeg do tada, a ni od tada niste čuli, a i kako biste kada igra u Trabzonu i to jedva. Galtije je ozbiljan fudbalski filozof koji je bio maestralan gde god je radio. U Sent Etjenu je za osam godina postao kultna figura. Probio je jednog Pjer-Emerik Obamejanga, strašnog golmana Stefana Rufijea, čuvenog Loika Perana, Džošuu Gilavogija i druge...I, posle svega što je učinio, baš kao i ostali pre njega – sumnja se u njihovu trenersku mudrost?

Jedini koji se nije oporavio od svega proživljenog u Parizu jeste Loran Blan jer su ga nakon odlaska pratili ne baš svetli trenuci. E, pa u nedelju je dobio svoju bočicu osvete i baš na „Parku prinčeva“ sa svojim Lionom pokazao da ništa nije postigao slučajno nacrtavši tako Kristofu Galtijeu sopstvenu sudbinu u Parizu.

„Problem sa Pari Sen Žermenom je što, kada cilj „broj jedan“ nije više dostižan, izgleda kao da više ništa nije ostalo. Na svim nivoima. Kada se Liga šampiona okonča za njih, sve je završeno i pričamo o sledećoj sezoni. Vrlo je teško pomiriti se s tim kada si trener“, rekao je Loran Blan o poslu u ovom klubu ujedno ih vrativši u prošlost jer je zabeležen najgori start jedne godine od 2001...

To je sve što bismo morali da znamo o „svecima“. Džaba marketing, rekordi koje princ Kilijan obara protiv Anžea (uz dužno poštovanje) i uložene milijarde. Liga šampiona doći će kada budete cenili čoveka na klupi i kada on bude centar projekta, a ne igrači... Kada ne budete zviždali najvećem fudbaleru ikada koji pritom nosi vaš dres. Liga šampiona će doći, nekada ili možda nikada, ko zna kako će se u budućnosti ta naprestižnija titula klupskog fudbala zvati... Do tada, shvatite – menjajte se, jer - nisu loši oni...