Partizan bez pola tima je prvak Srbije - Ima li srpska košarka perspektivu bez AdmiralBet ABA lige?

Karlik Džons, Tajrik Džons, Frenk Nilikina, Ife Lundberg, Brendon Dejvis, Isak Bonga, Vanja Marinković, Mario Nakić... Sve njih smo u protekloj sezoni gledali u dresu Partizana u Evroligi, AdmiralBet ABA ligi, ali ne i u domaćoj ligi koja je sinoć završena Partizanovim osvajanjem titule.

Doduše, Nakić je igrao samo četiri minuta u prvoj utakmici finala, pa se povredio, a Marinković samo minut u čitavom plej-ofu pred sam kraj revanša sa Spartakom. U tim okolnostima, Partizan je uspeo da nekako ''skrpi'' tim za učešće u plej-ofu domaćeg šampionata i da uz pomoć nekolicine svojih juniora osvoji titulu državnog prvaka na koju je čekao čitavih 11 godina.

Nisu crno-beli mogli da računaju ni na suspendovanog trenera Željka Obradovića koji je zbog ''greha'' iz prošle sezone morao da propusti čak četiri utakmice crno-belih u plej-ofu. Sećate se, on je u prošlogodišnjem finalu poslao igrače kući posle prekinute druge utakmice finalne serije protiv Crvene zvezde, ne znajući da će meč biti nastavljen iste večeri.

I, moramo priznati da su Željkov zamenik Bogdan Karaičić i Partizanovi tinejdžeri poput Uroša Mijailovića, Đorđa Šekularca i Uroša Danilovića nadmašili očekivanja i pobrali sve simpatije, a da su se Vašington, Koprivica, Majk, Lakić i pogotovo Pokuševski prosto preporodili i pokazali da zaslužuju mesto u ekipi Partizana.

Jednostavno, crno-beli su igrali dopadljivu košarku, lepršavu, efikasnu i tako oslabljeni savladali Subotičane sa 2:0 u pobedama u finalu, a nešto teži posao imali su u polufinalnoj seriji, u kojoj su bili bolji od FMP-a sa 2:1 u pobedama.

I, sve je to lepo, ali daleko od toga da smo u ovom finalu videli ono najbolje što Partizan i Spartak imaju. Zbog ograničenja broja stranaca, ni jedni ni drugi, kao ni Crvena zvezda koja je zaustavljena u polufunalu, nisu mogli da računaju na neke od svojih asova koji bi u drugačijim okolnostima bili ''magnet'' za publiku.

Za razliku od evropskih takmičenja, ili AdmiralBet ABA lige gde takvih ograničenja nema, u šampionatu Srbije svaki od učesnika može da računa samo na četiri strana igrača. Odnosno, može da licencira samo četvoricu, a da li će kasnije na njih moći da računa, veliko je pitanje. Na primeru Partizana smo videli da su crno-beli prijavili Vašingtona, Bongu, Nilikinu i Majka za domaći plej-of, ali su se zatim povredili Nilikina i Bonga, pa je Partizan mečeve protiv FMP-a u polufinalu i Spartaka u finalnoj seriji odigrao samo sa dvojicom stranaca.

To je apsurdno. Jer, ako je već dozvoljeno četiri stranca, zašto ne ostaviti mogućnost klubovima da od utakmice do utakmice biraju koja će to četvorica igrača biti i da povređenog igrača zamene drugim, kada ga već imaju na raspolaganju? Odnosno, zašto svi igrači ne mogu da budu licencirani, pa da treneri izaberu četiri stranca, ako već postoji to ograničenje?

To je samo jedno od pitanja koje se postavlja dok gledamo mečeve domaće lige, a u jeku poziva sa vrha Košarkaškog saveza Srbije da srpski klubovi treba da odustanu od AdmiralBet ABA lige i da se okrenu domaćem takmičenju, koje bi Zvezdu i Partizan valjda ''relaksiralo'' od napornog evroligaškog ritma. Zagovornici te ideje smatraju da bi izlaskom naših najboljih klubova iz regionalnog takmičenja došlo do razvoja košarkaških centara širom Srbije.

Spartak se ove sezone jeste probudio, ali tim iz Subotice je rastao i razvijao se i na teškim gostovanjima protiv Budućnosti u Podgorici, protiv Cedevita Olimpije u Ljubljani, protiv Zadra, Splita, Igokee, pa i Cibone, koliko god da je u krizi poslednjih godina.

Zvezda i Partizan će i dalje igrati Evroligu (pitanje je da li bi dobijali specijalne pozivnice i višegodišnje licence ako igraju samo domaću ligu), ali zašto ekipe poput FMP-a, Borca, Mege, Spartaka zatvarati u znatno uže okvire, i to sa ograničenim brojem stranaca, kada je trend i u Evropi, i u svetu da se izlazi na nova tržišta, pa imamo primer da će se odlični Dubai posle AdmiralBet ABA lige takmičiti i u Evroligi, a da se NBA širi na evropski kontinent i uskoro pokreće svoje takmičenje.

I šta možemo da kažemo o kvalitetu takmičenja, kada su crno-beli sa tako skraćenom rotacijom uspeli da dođu do titule? Zar nije u interesu same lige da sve ekipe učesnice igraju u kompletnim sastavima?

I zar, na primer, Mega iz godine u godinu nije baš kroz tu AdmiralBet ABA ligu razvijala brojne mlade igrače koji su zatim dobijali priliku da se dokažu i u NBA ligi, a u poslednje vreme i u NCAA? Regionalno takmičenje bio je sjajan izlog za sve te mlade igrače koji bi u skromnijoj konkurenciji sporije i napredovali.

Kakva bi gledanost mečeva bila u unutrašnjosti Srbije osim kada bi im u goste dolazili Zvezda i Partizan? I koliko bi navijači Zvezde i Partizana bili zainreresovani za te mečeve koje njihovi timovi budu igrali na domaćem terenu protiv znatno slabijih rivala u odnosu na one iz AdmiralBet ABA lige?

Ali, kažu, treba razvijati naše mlade igrače. Međutim, ako je neki mladi igrač zaista kvalitetan, on će igrati – i u AdmiralBet ABA ligi, i u Evroligi. Niko ne sprečava razvoj mladih, osim možda loše organizacije i nedostatka hrabrosti trenera.

Takmičenje koje nema jasna pravila, kredibilitet i autoritet teško da može biti temelj budućnosti srpske košarke.

Zato je pobeda Partizana u finalu više pokazatelj snage jednog sistema unutar kluba, nego uspeha jednog takmičenja. A pitanje koje i dalje ostaje jeste – kako dalje, i u kom pravcu srpska košarka treba da ide?