Pre Mont Everesta, prvo da mi biciklom obiđemo panonsku ravnicu bez zadaha

Nije lako biti navijač Vojvodine, a posebno u sezoni 2024/25.

Finale sa Crvenom zvezdom vratilo je onaj stari osećaj da ovaj tim Vojvodine i dalje nije dorastao da se pobije sa najjačima, da je objektivna borba za plasman u Evropu njen limit. 

Svi znamo šta se sve dešavalo ove sezone na "Karađorđu", da su smenjena tri trenera i jedan sportski direktor, te da je potpredsednik Tanjga preuzeo ulogu četvrtog šefa struke. 

I jedna stvar ovde mora da bude potpuno jasna - u takvoj atmosferi i sa takvim potezima, kontinuitet je nemoguć. A kontinuitet je preduslov za uspeh i makar malo bolje rezultate. 

Voša je prošlu sezonu završila kao četvrta na tabeli, a to mesto obezbedila je tek u poslednjem kolu, nakon što je prethodno takođe izgubila, na manje bolan način, finale Kupa od Crvene zvezde. I u prošloj sezoni, imala je trojicu trenera - Radoslava Bataka, Ranka Popovića i Božidara Bandovića. Ako izuzmemo Božu, trojica su vodila tim od septembra - Nemanja Krtolica, ispostaviće se kao prelazno rešenje, Nenad Lalatović i pomenuti Miroslav Tanjga. 

I ako u razmaku od 20 meseci, od avgusta 2023. do danas, ekipu predvodi šest različitih trenera, onda je ishod neminovan - tim bez glave i repa. Svaki trener sa sobom donosi nešto novo, ima neke svoje principe i vođenja ekipe i na taktičkom planu i igrači moraju da budu kameleoni da rezultati ne trpe. A zapravo, nemoguće je da ne trpe. I tako dođemo do onog najružnijeg osećaja da niko nije kriv, a svi su krivi i svako u svakog može da upire prstom, a jedina koja ispašta je - Voša. 

U takvoj atmosferi, ošamarena realnošću "stara dama" je na ivici proplanka i visi. Pad sa trećeg na peto mesto u poslednjem kolu, posle ovakvog poraza u Zaječaru, bila bi prava katastrofa. Iako će se fudbal igrati i nagodinu. 

Nakon antologijskog leta u kom je Vojvodina prihodovala više nego ikada od odlazećih transfera, došla je do toga da strepi za Evropu i da ne sme da izgubi u Humskoj, a da pritom ne sluša rezultate iz Kragujevca i Zaječara i mečeva Radnički 1923 - TSC i OFK Beograd - Novi Pazar.

Potencijalni pozitivni ishod i ostanak na mestima tri ili četiri, mora da se prihvati samo kao "uh, dobro je, provukli smo se" i da se ne slavi kao veliki uspeh, već da se već sutra krene u nadogradnju za narednu sezonu.

A u toj, narednoj sezoni, 2025/26, predsednik Dragoljub Zbiljić je na početku svog mandata obećao - borbu za titulu. Poraz u Zaječaru pokazao je da je Vojvodini taj put do sledećeg maja kao da dete dobije zadatak da se popne na Mont Everest, u papučama. 

Ponekad je dobro shvatiti i prihvatiti svoju realnost, jer samo tako možemo da ostvarimo realan napredak. Vošin napredak bio bi da sledeće sezone ne prospe 30+ bodova na svom terenu, da dobija makar one unapred dobijene utakmice, a ne da odigra 0:0 sa Tekstilcem kod kuće i da slavi bod na Ubu. Da ne nabrajamo sad i neke druge bolne kikseve, od IMT-a, Čuke, Spartaka i svih onih koji su se lepo gostili u Novom Sadu. 

Zato, pre nego što krenemo da se penjemo na Mont Everest, da pokažemo da prvu ovu našu panonsku ravnicu možemo da preveslamo biciklom, pa korak po korak. Ne mora to da bude titula. Može i jednom na vreme osigurano barem treće mesto, da opet stignemo do finala Kupa i da se tamo opet muški pobijemo. 

Jesen u Evropi? Prvo neka bude jedno manje turbulentno proleće u Novom Sadu.