Sezona 1987/88 - Partizanov prvi Fajnal-for, BEKOS i kako je Dule stvarao vođe na terenu

Odlazak Duška Vujoševića je nenadoknadiv gubitak za domaću i evropsku košarku, a tužna vest o njegovoj smrti istovremeno je pokrenula lavinu emocija i izlazak na površinu brojnih košarkaških uspomena o jedinstvenom košarkaškom stvaraocu koji je trenerski put započeo veoma mlad, u svojim dvadesetim godinama - najpre u OKK Beogradu, Mladosti iz Zemuna, a od 1985. godine počeo je da peče zanat i u Partizanu.

Na klupi Partizana Dule je najpre radio kao pomoćnik, a onda se sa svojih 27 godina usred sezone 1986/87 hrabro prihvatio posla šefa struke i - odmah počeo da piše istoriju sa crno-belima.

U svojoj prvoj sezoni kao šef struke Partizana, Vujošević je doveo svoj tim do titule prvaka Jugoslavije, a u finalu plej-ofa crno-beli su sa 2:0 u pobedama savladali Crvenu zvezdu. Bilo je to prvo finale u kom su snage odmerili crno i crveno-beli od uvođenja plej-ofa, ali i poslednja titula koju je Partizan osvojio pre raspada nekadašnje Jugoslavije.

Uporedo sa Vujoševićem kao trenerom, na terenu je stasavala nova generacija košarkaša koja će svoj zenit dostići tek u narednoj deceniji i ostvarivati nezaboravne rezultate na klupskom i reprezentativnom planu, predvođena Divcem, Paspaljem, Đorđevićem, Danilovićem...

Ta generacija počela je u narednoj sezoni 1987/88 da oduševljava i na evropskoj sceni. Kao šampion države, Partizan je dobio priliku da se dokaže i u tadašnjem Kupu šampiona, preteči današnje Evrolige i ta sezona je za crno-bele bila avangardna, iako je završena bez novih osvojenih trofeja.

Duletovi klinci uz podršku par iskusnijih igrača, među kojima je bio i kasnije najtrofejniji evropski trener Željko Obradović, nastupali su te sezone u sastavu: Aleksandar Đorđević (20 godina), Boris Orcev (18), Željko Obradović (27), Dejan Lakićević (18), Obrad Ignjatović (18), Goran Grbović (26), Milenko Savović (27), Miroslav Pecarski (20), Vlade Divac (19), Oliver Popović (17), Žarko Paspalj (21), Ivo Nakić (21). 

Na jugoslovenskoj košarkaškoj sceni počelo je da se rađa veliko rivalstvo Partizana i sve moćnije Jugoplasitie iz Splita, koja je za crno-bele bila nepremostiva prepreka i u finalu plej-ofa, a i u finalu Kupa, ali ono što navijači Partizana posebno pamte iz te sezone jeste prvi Fajnal-for elitnog evropskog takimičenja na kom su crno-beli nastupili.

Put do tog završnog turnira u belgijskom Ganu bio je nezaboravan, a pobeda nad Barselonom u gostima (84:88) (o čemu nove generacije Partizanovih košarkaša i dalje sanjaju) pokrenula je pravu lavinu interesovanja za Partizanove utakmice.

Hala sportova na Novom Beogradu je bila tek renovirana, ali je i proširenog kapaciteta od 7.000 mesta bila premala da primi sve koji su želeli da na delu vide Vujoševićev supertalentovani tim u sledećem kolu protiv solunskog Arisa, predvođenog legendarnim grčkim tandemom Nikos Galis - Panajotis Janakis.

Oni koji su tada bili na licu mesta govorili su da je u dvorani bilo oko 8.000 ljudi, čak hiljadu više od kapaciteta tribina, a Partizan je u nezaboravnoj atmosferi savladao sjajni solunski tim sa 101:94.

Bio je to tek početak serije od devet uzastopnih pobeda Partizana u Kupu šampiona, serije u kojoj su pred crno-belima padali i Makabi, Olimpija Milano, francuski Ortez, pa još jednom Barsa i u Beogradu, a Goran Grbović je u dva meča protiv Katalonaca te sezone imao prosek od 30 poena po meču (31 i 29).

Sve je to praćeno uz rađanje jedinstvene atmosfere po kojoj je Partizan i danas prepoznatljiv širom Evrope, a ta košarkaška euforija dobila je i popularni naziv BEKOS (Beogradske košarkaške svečanosti), po ugledu na neka druga kulturna dešavanja u našem glavnom gradu.

Aris je u Solunu prekinuo Partizanovu seriju pobeda, ali se Vujoševićev tim plasirao na Fajnal-for, zajedno sa Makabijem, Olimpijom i Arisom. Crno-beli su na tom završnom turniru zauzeli treće mesto, poraženi su od Makabija u polufinalu sa 87:82, a u borbi za treće mesto su još jednom bili bolji od Arisa, ovoga puta sa 105:93, uz 31 poen Vlada Divca, buduće NBA zvezde.

Uoči tog Fajnal-fora, prvog u Partizanovoj klupskoj istoriji, Vujošević je u jednom intervjuu za tadašnju RTV Reviju govorio i o neophodnosti stvaranja istinskog vođe na terenu.

''Očigledno je da smo kao tim veoma dobro popunjeni. Postavka igre je dosta dobro rešena, ali mislim da još mnogo mora da se radi na psihološkoj stabilnosti. 

Moramo mnogo da uradimo na ličnosti vođe ekipe, dakle igraču koji je samo da mora da drži loptu, nego da drži celu ekipu i da je suvereno vodi. S druge strane, treba se truditi da ostali igrači budu tako vaspitani da prihvataju vođu'', govorio je Vujošević i istakao podršku koju kao mlad trener ima u klubu, na prvom mestu od Dragana Kićanovića.

''Partizan je tim koji podržava i afirmiše mlade igrače, što se vidi po tome da nismo dovodili neke iskusne košarkaše kada smo za to imali priliku, jer smo smatrali da bi oni potisnuli mlade koje već imamo. Nastavićemo tako''.

I zaista, Vujoševićev Partizan je nastavio tako i u 21. veku, proslavljeni trener nikada nije odstupao od svoje koncepcije stvaranja mladih igrača koji su mu i danas zahvalni za sve što je učinio za njih i kao košarkaše i, pre svega, kao ljude.