Najveća želja svakog Srbina - da mu reprezentacija bude kao - Slovenija

Fudbalska reprezentacija Slovenija će ostati upamćena kao jedno od najprijatnijih iznenađenja na Evropskom prvenstvu. Ujedno, Slovenci su još jedan lep podsetnik na sve ono što bismo mi voleli da gledamo od naše fudbalske reprezentacije na jednom velikom takmičenju.

Mi uvek imamo "nešto". Pred Katar su očigledno u Savezu želeli da vide Piksijevu glavu jer pregovori nisu išli u pravom toku. I tu ne mislim na pregovore oko njegovog ostanka, već uticaja unutar četiri zida. Tako je onda Goran fizio kružio društvenim mrežama sa "hot" otkrićima iz svlačionice. Umesto taktike i fudbalskih stvari, u cetru pažnje bile su žene fudbalera.

Sada, nažalost, kažem nažalost, jer ovaj put bolje da je bilo i toga, nego da su teme bile fudbalske, ali fudbalski promašene. Sve što je Srbija fudbalski radila u Nemačkoj bilo je tako pogrešno, i tako srpski. Sve ono u čemu su Slovenci bili dijametralno suprotni. Upravo to ih je i dovelo do toga da im se i objektivni i subjektivni danas dive na svemu što su uradili.

U što kraćim crtama, ovo su stvari o kojima svaki normalan navijač svoje reprezentacije mašta pred svaki veliki turnir.

Selektor sa velikim S, a ne velikim E(gom) 

"Kojeg igrača bih sa Eura 2000 sada najviše voleo da imam u ekipi? Pa sebe". To je rečenica koja u potpunosti definiše Dragana Stojkovića Piksija i njegovo loše rukovođenje ekipom i svlačionicom na ovom turniru. Nije nam pre uopšte delovalo da ga igrači više ne mirišu, ali sada je to i više nego očigledno. Ne veruju ni njegovom karakteru, što je sigurno više bilo u prvom planu i pre, nego njegovo znanje. Ono je veoma skromno. To nas je podsetio - Matjaž Kek. To je selektor kakvog želi svaki navijač. Ne priča bajke na konferencijama, već ih piše na terenu. Ima plan. Limitiran tim. Svestan svojih nedostataka i tako pojedinačno ispodprosečan. Ali, kada su zajedno, svi su kao jedan. Ako jedan pogreši, drugi je tu da ispravi grešku. Probamo kontru, ne prođe, svako na svoje mesto, u milimetar. Pomeranja 4-4-2 sinhronizovano, kao kada smo bili dečaci pa na treninzima uigravamo sertaki i pletemo kao da se bavimo sinhronizovanim plesom, a ne fudbalom. Jer, fudbal je igra centimetara, znate već onaj govor Al Paćina. Ukratko, centimetri u fudbalu prave razliku između pobednika i luzera, a pobediće onaj koji je spreman da umre za taj centimetar. Možda zvučim sada banalno, ali ko je gledao Slovence na ovom turniru, onda zna o čemu pričam. Slovenci su bili savršeno precizni u borbi za svaki centimetar i bili su spremni da poginu za njega. Selektor Kek je izvukao najbolje iz njih, stavio je to u kompaktnu celinu, seo sa strane, rukovodio im fudbalskim detaljima. Nije se busao u prsa na konferenciji kako hoće da igra progresivni, napadački i dopadljiv fudbal, a na terenu prikazao nešto najgore što smo kao srpski navijači ikada gledali na nekom turniru. O tome koliko zarađuje Kek i kakav je slovenački standard u odnosu na naš, pa je i ta paralela još kako bitna, ostavljam vam da guglate sami. Samo ću subjektivno reći da sam siguran da Kek nema i ne bi tražio od Saveza milion evra koje mu sleduje usled raskida saradnje. Davanje otkaza posle debakla je moralni čin. To je patriotski, a ne rečenica "Srbi ne umiru lako" kojom želiš da se dodvoriš svakom prosečnom Srbendi poput jeftinog političara.

Kolektiv izbacuje pojedinca

To je mogao i nažalost nije bio - Benjamin Šeško. Zamislite samo da je ona lopta ušla u dalji desni u 115. minutu? Niko ne bi mogao da kaže da je nezasluženo. To je reprezentativni fudbal, to su ti turniri koji rađaju i prave bajke. Ni Maroko nije zbog lepršavosti bio četvrti na svetu, a još manje su Heleni bili prvaci Evrope zbog fudbalske lepote. Slovencima će Šeškova šansa ostati kao nama Mijatova prečka, samo što, verujem, da će zbog svog mentaliteta preboleti istu do sledećeg turnira. Na kom će Benjamin to pogoditi. Slovencija je upravo takav kolektiv. Kao što sam napisao u prvom pasusu, igraju timski, svesni svojih uloga i naučeni da prepoznaju situaciju kada treba da urade ono nešto. Tako su naterali Pepea na grešku, čekali su taj trenutak, jer su isto pokušali i pola sata ranije kada je na istom delu terena Šeško kao Ferari obišao Fergusona (poznata traktorka marka). 

Zašto ta priča o kolektivu i Šešku koji je vidno najbolji i koga taj kolektiv želi da "izbaci"? Pa recimo, mi nemamo više tog jednog, a ni taj kolektiv. Taj jedan je trebalo da bude i treba da bude Dušan Vlahović, koji Žiletu odmahuje rukom kada ga ovaj zove "upomoć". Ali, ni Vlahović nije kriv što ga je selektor stavio na "beka-polušpica-polukrilo" pa treba i to da radi, jer nam je taktika očajna. I ne, ne kažem da naši igrači nisu želeli da igraju za svoju zemlju. Ali, opet, kapiten im nije rekao posle prve utakmice "bolji sam i spremniji od svih vas". Niti je selektor govorio kako je on nekada bio bolji od svih njih zajedno, pa makar to bila i sto puta istina, to on ne treba da kaže. Posebno ne u trenutku kada je već izgubio poverenje svlačionice. Kada budemo naučili da budemo kolektiv, onda će se desiti i to - da ispadne pojedinac. Svaki put neki drugi, baš kao što i treba da bude u fudbalu i borbi za centimetre. 

Slovenija - najbolja ekipa u našoj grupi 

Da li sada svi vidimo da je Slovenija bila najbolja ekipa u našoj grupi? Nema veze što je Engleska jedini tim u četvrtfinalu, oni ni sami ne znaju kako su opet slavili Belingema i nezasluženo pobedili Slovake. Matjaž Kek bi mogao časove da drži i Geretu Sautgejtu i mnogim drugim selektorima na ovom turniru (Kumane, tebi se obraćam). Elem, Slovenci nisu izgubili nijednu utakmicu. U grupi su imali najveće šanse da ispadnu i da budu četvrti. Protiv Danaca su zaslužili pobedu, protiv nas su odigrali na "nulu", a mogli su i da nas dobiju da su nas slomili u prvom poluvremenu. Sa Englezima i Portugalcima su odigrali 0:0 u 210 minuta fudbala. I tu dolazimo do suštine - reprezentativni fudbal nije klupski. I ovi turniri se dobijaju na terenu. Nebitno je što desni bek igra u Celju i zarađuje 5.000 evra. On nije naduren kada mu saigrač ne pomogne. To kod njih nije tema. On pokrene kontru, istrči je kao da mu od toga zavisi život i za to ga Bog nagradi da pored njega bude Sergej koji ima sigurno jedno 100 puta veću platu i ćušne je u gol. Kao što je rekao i Johan Krojf "nisam video da vreće para daju golove i igraju fudbal". To danas sve više važi za klupski fudbal, ali kada je reprezentativni u pitanju i kada sve staje u 3-4-5 puta po 90 minuta. Svi su isti. Razlikuju se po tome koliko su spremni da poginu za grb i dres. Slovenci to jesu bili, mi opet nismo. Tako smo makar izgledali u onoj bezidejnoj taktici. 

Kult reprezentacije 

Nažalost, i ovaj veliki turnir sam propustio. Ali, od mnogih prijatelja koji su bili, čuo sam isto - Slovenci su bili sila. Navijači su takođe bili sinhronizovaniji nego naši na tribinama. Pa i glasniji. Ne zato što više vole svoju repku od nas, jednostavno, imaju možda i tu sistem, pesme, otkud znam. Naše svuda je izgleda "dža bu". Umrtvimo mrtve Dance sat vremena pa ubacimo trojicu napadača i probamo nekako da izbunarimo pobedu pa se posle dičimo, nema veze što to ništa nije dobro. Taj "kult reprezentacije" nešto je o čemu slušamo godinama unazad. Ne znam da li ga imamo ili nemamo, ali znam da kad god se pomene ta tema, odmah uz to ide i "vidi Hrvate". Koliko oni vole više od nas. Hteli to da priznamo ili ne, tako je i sada sa Slovenijom. Jokara nas je tu možda i najbolje definisao "ne vole Srbi košarku, vole da pobeđuju". Tako je nekako i sa fudbalom. U Katar smo otišli sa onom reklamom i mislili da ćemo na Nikoljdan slaviti ispred Skupštine. U Nemačkoj smo se nadali ne finalu, ali jesmo osmini. I nismo je zaslužili. 

Umesto zaključka - Nemanja, nisi ti kriv, mi smo...

Dakle, da sumiramo i ovu priču - odemo na veliki turnir, nemamo nikakva očekivanja, ćutimo, radimo, ginemo za onog pored sebe. Ako pogreši, mi damo maksimum da ispravimo tu grešku, jer znamo da će nam on to vratiti u sledećoj situaciji. Idemo dalje, doći će opet ta šansa kao Šeškova. Ovaj put ćemo dati gol. Nećemo romantizovati sećanja o Mijatovoj prečki i šta bi bilo da je Krasi ono ušlo protiv Australije. Selektor će biti neko poput Matjaža Keka. Znaće šta radi, ali o tome neće pričati na konferencijama, već na terenu. Navijači će na tribinama takođe biti svi kao jedan i glasniji. I neće posle jednog poraza tražiti da im igrači refundiraju troškove. Reprezentacija je ljubav i ako se to očekuje od igrača, onda treba i od svakog od nas. 

I da... umalo da zaboravim. Znate kako kažu - riba smrdi od glave. A jutro nakon što su slovenački mediji ponosni na svoje momke, selektora i navijače i jedva čekaju novu šansu, Srbija je propustila još jednu. Nemanja Vidić je napustio srpski fudbal. Ili je srpski fudbal napustio njega? 

"Zapanjilo me odbijanje delegata da diskutujemo o problemima nameštanja utakmica u Srbiji. I to u mesecu kad je UEFA dojavila čak pet utakmica po sumnjom, verovatno i više od toga, čak 97 odsto delegata smatralo je da nema razloga za razgovore, niti diskusiju, o tome. Samo da pričamo, priznamo i otvorimo problem, ništa više! Ostali su nemi, kao da se nameštene utakmice ne tiču nikoga od nas… Kao da nije u pitanju naša zemlja, Srbija, domaći fudbal" 

"Shvatio sam poruku većine. Ako samo dva, tri delegata, smatraju da teme o kojima sam pričao imaju težinu, nikakav problem. Meni, ipak, tu nije mesto – prihvatam stav većine i valjda je logično da se povučem. Ne, ne ocenjujem, nikako! Možda je greška u meni, možda nisam dobro postavio polazne teze, možda nema ni potrebe da se priča, diskutuje, pokreću šire teme o onome što nas, evidentno, muči".

Ne, Nemanja, nije greška u tebi. Greška je opet u nama. Slovenci su nas podsetili na to.