Svaki muškarac ima "tog prvog" koga pamti zauvek

Srećom, ne navijam ni za jedan domaći klub, pa kao novinar u svojoj zemlji, ne moram to toliko da krijem i to mi znatno olakšava posao. Ko na prvom mestu obožava fudbal od malih nogu, kasnije, iako postane novinar, ono pristrasno i subjektivno u sebi nikada ne može i ne želi da pobedi. E pa, takav je autor teksta - ja, kada je u pitanju Barselona.

Zašto baš danas ovaj tekst? Pored toga što, priznajem, na Uskrs nema mnogo dešavanja i teško je pronaći krštene vesti, ovakvi praznični dani često umeju da nam probude najlepša sećanja. Meni se to desilo kada sam jutros, na brojnim fudbalskim profilima video da je današnji rođendandžija po 48. put - Vítor Barbosa Ferreira, ili jednostavno, u narodu poznat kao - Rivaldo.

Prvo sećanje, ali prilično mutno i vremenom svakako romantizovano do maksimuma je finale iz Atine 1994. godine, kada sam kao sedmogodišnjak verovatno jedini u bivšoj Jugi navijao protiv Deja Savićevića i Zvonimira Bobana, za Drim tim Johana Krojfa. Ipak, iz tog perioda ne pamtim još mnogo toga, kao što mogu do detalja da vam prepričam gotovo sve bitnije detalje iz sezona posle 1999. godine i onog antologijskog bordo-plavog dresa, sa grbom na sredini, mog prvog koji sam dobio direktno sa Kamp Noua, sa zlatnim natpisom "Puyol 24". Dovoljno dobar dokaz koliko jedan 12-godišnjak može već da voli jedan klub kada izabere čupavog anonimusa iz B tima, koji šparta pored desne aut linije i najluđi je od svih?

No, da premotamo na današnjeg heroja dana, rođendandžiju Rivalda i jedno divno sećanje, verovatno i najupečatljivije sa početka ljubavi prema bordo-plavima. Sećate li se one utakmice Barselona - Čelsi sa Rivaldom, Klajvertom i drugovima na jednoj, i Tore-Andre Floa, Zole i ostalih na drugoj strani? Ja tu noć pamtim kao svoj "venčani" dan dve decenije kasnije. Verovali ili ne, poklopilo se baš da se ta utakmica završila koji minut pre Rivaldovog rođendana, pre tačno 20 godina, 18. aprila 2000.

Nažalost, u sećanju mi je zato što sam tu utakmicu gledao sa štakama, u gipsu, jer sam 9. aprila doživeo prelom fibule na jednoj utakmici lokalnog kluba iz rodnog Zrenjanina. Čelsi je u prvom meču slavio rezultatom 3:1, Barsa je bila u mračnom periodu Luja van Gala i praktično otpisana, ali...

Rivaldo, pa potom i Figo dali su golove za 2:0 i rezultat koji je vodio Barsu u polufinale. Ipak, onda je Rud Hesp kardinalnom greškom proigrao Tore-Andre Floa i častigao ga golom, i Čelsi odjednom, ni iz čega, ima ogromnu prednost. Rezervista Dani (nemojte reći da ga se ne sećate), donosi izjednačnje u ukupnom skoru - 3:1. Šanse su se ređale, ali holandski brka De Goj je začarao mrežu. Onda je Klajvert uspeo da ga matira, ali je sudija vratio akciju i pokazao na opradavni penal, ali Rivaldo maši ceo gol u samom finišu - produžeci!

Roditelji su zaspali, ćale je jedva izdržao do 90. minuta. Ostao sam sam u dnevnoj sobi i zabava je počela. Rivaldo postiže svoj drugi gol u 99. minutu, iz popravnog penala, a kada je Klajvert zapečatio sudbinu i zakucao od prečke glavom (a nego kako), sa štakama u rukama, počeo sam da divljam i skačem po malom drvenom stolu, toliko - da su roditelji uleteli u dnevnu, misleći da sam opet pao i pogoršao situaciju sa gipsom.

Nisu to bile godine kada je bilo mnogo ovakvih večeri, sećate se mračne holandske ere sa kraja devedesetih i početka dvehiljaditih, ali je Rivaldo, možda baš zbog toga, moj prvi heroj i čovek zbog kog je moja povezanost sa jednim klubom ostala toliko snažna i kada sam matori dripac i ćalac sa 33 godine.

Dolaskom Radomira Antića, ta ljubav je samo rasla. Kao što pamtim tu pobedu nad Čelsijem, tako mi je i Marselo Zalajeta upropastio detinjstvo onim golom u produžetku. Antićev tim je razbio Juventus, imao aktivnih 1:1, koliko je bilo i u Torinu, ali su Italijani uz nikad više sreće otišali u polufinale. Usudiću se da kažem da me je taj poraz možda boleo i više od onog Antićevog u Južnoj Africi od Australije, sedam godina kasnije. Možda baš zbog toga što je baš tada na klupi sedeo naš trener, pa su simpatije i emocije prema Barsi bile nikada veće u celom narodu, a naročito kod mene.

Kasnije su dolazili i Ronaldinjo, Mesi, Pepova era, i odjednom sam imao čast da moj klub bude najbolji u prvoj petini ovog veka, i ne, to nije pristrasno. Ali sećanje na Rivaldovu čudesnu noć, ostaće najposebnije u popunjenoj memorijskoj kartici od 10TB jednog fanatičnog dečaka.

Siguran sam da i vi imate ovakva sećanja, ovakve heroje i utakmice iz detinjstva zbog kog ste zavoleli jedan klub. Ovaj tekst neka bude motivacija da protresete kutije sa tavana i izvadite omiljene albume iz svojih fudbalskih uspomena.

Jer, svaki muškarac ima nekog svog Rivalda, onog prvog koga pamti zauvek...