Vanja, ovo nije bilo kapitenski...

Vanja Marinković je neko ko je u Partizanu odrastao, neko ko je u klubu bio u najteže vreme i još kao tinejdžer je dobio priliku i čast da sa kapitenskom trakom predvodi crno-bele. Zato retko kada možete da od navijača Partizana čujete neku ozbiljniju zamerku na njegov račun.

Imao je samo 17 godina i devet meseci kada je prvi put izašao na teren kao kapiten prvog tima Partizana, gde se zadržao još narednih 4-5 godina, da bi kao 22-godišnji košarkaš počeo da gradi inostranu karijeru u Španiji, najpre u Valensiji, a onda i u Baskoniji.

Tamo je nastavio da se košarkaški razvija, postao je i standardni reprezentativac Srbije i sa reputacijom već iskusnog evroligaškog igrača se u leto 2024. godine vratio u Partizan da sa crno-belima pokuša da ostvari ono što se u vreme njegovog prvog ''mandata'' nije moglo ni sanjati.

I ponovo mu je, s pravom, ukazana čast da nosi kapitensku traku, naravno uz još veću odgovornost da velikim košarkaškim asovima iz inostranstva sa kojima danas igra u Partizanu stavi do znanja da ovo nije ''običan klub'', već da ima dugu i trofejnu istoriju koju treba poštovati i da brojna ''armija'' navijača u svakom meču očekuje pre svega maksimalnu borbenost, a onda i što više pobeda, kako na domaćoj i regionalnoj, tako i na evroligaškoj sceni.

Da im to svojim primerom pokaže i ''isprovocira'' ih da se i oni tako ponašaju. Onako kako je to sinoć protiv Pariza uradio - Arijan Lakić.

Crno-beli su nadigrani, na kraju su doživeli ubedljiv poraz od impresivne ekipe Pariza predvođene maestralnim Nadirom Hifijem, ali za razliku od nekih drugih, Arijan Lakić danas može uzdignuta čela da svakog navijača pogleda u oči.

Za razliku od Marinkovića, Lakić je svoju karijeru razvijao na nekim drugim mestima, nekoliko godina proveo je i u redovima najvećeg rivala, Crvene zvezde, ali danas se baš od njega može očekivati ono što su svojevremeno pokazivali nekadašnji kapiteni Partizana poput Novice Veličkovića i drugih, kada je u pitanju borbenost ''do poslednjeg atoma snage'' i davanje dodatne energije ekipi kada joj ne ide. Možda i jedino od njega i Bonge u ovom timu Partizana.

Ali, Lakić nije neko ko može da rešava utakmice, to se očekuje od nekih drugih, a Vanja Marinković je među njima, kao ''prvi među jednakima'', sa reputacijom kvalitetnog šutera.

I, šta smo od Vanje videli sinoć protiv Pariza?

Gledajući zapisnik sa utakmice, ono što odmah upada u oči je da je Vanja na terenu proveo preko 26 minuta. Da li posle utakmice imate utisak da je toliko dugo igrao?

Većinu tog vremena bio je ''nevidljiv''. Bez ijednog skoka, bez ijedne asistencije, bez ijedne ukradene, doduše i bez izgubljene lopte, sa ukupno šest postignutih poena, uz 1/2 za dva i 1/5 za tri poena.

Šta se sve može uraditi za 26 minuta... Pitajte Nadira Hifija koji je na terenu proveo četiri minuta manje i za to vreme ubacio 21 poen, uz šest skokova, četiri asistencije...

Neko će reći da u ekipi Partizana ima i skupljih igrača koji su morali da ''povuku'' ekipu i da najpre njih treba kritikovati, ali biti kapiten Partizana nije samo formalno zvanje, već znači da svako ko i prvi put gleda neku Partizanovu utakmicu treba po ponašanju igrača na terenu lako da prepozna kapitena. A sinoć se možda i više nego ikad u poslednje dve sezone to očekivalo od Vanje, kada je tim ostao bez povređenih Karlika Džonsa i Šejka Miltona.

Nažalost, današnji Partizan nema takvog lidera, pisali smo već o tome...