Ljubav se vratila u Arenu, Ocokoljić je zaslužio šansu, a o igri Partizana ćemo drugi put

Kakvo nezaboravno veče u Areni. Fantastičan derbi u kome je Crvena zvezda 35 minuta bila bolja i kontrolisala sve, a onda se Partizan "digao iz mrtvih", počeo da pogađa i da kida u odbrani i na kraju slavio.

Ko bi pre samo sedam dana očekivao ovako nešto? Da, naravno, to je derbi, sve je uvek moguće, bez ozbira na trenutno stanje, ali… Ne može se ignorisati trenutno stanje.

Ovaj derbi bio najveći međunarodni derbi, pa u istoriji, bićemo hrabri, gde je bilo 70 pripadnika medijskih ekipa iz celog sveta, bivši NBA asovi, NBA insajderi, viralne senzacije za koje verovatno niste čuli, ali vaša deca vrište kad ih vide (ili, koje vi znate, a vaši roditelji vas gledaju belo kad ih pomenete), nekadašnji igrači, viđeniji navijači, poznate ličnosti, gde je bila takva atmosfera da ako treba da se obratite nekom koga ne poznajete, 50:50 da li treba da pričate na srpskom ili engleskom…

To je neka sociološka tema, verovatno i ekonomska, možda i turistička, ali da se vratimo na Partizan za čas (o Zvezdi će vam pisati kolega Ljubomirović). Iako se ni danas nije pojavio na utakmici (pametno), predsednik Partizana Ostoja Mijailović nije bio daleko od prognoze da će se "sve zaboraviti posle prve pobede novog trenera".

Nije bilo tako, ali nije ni Mirko Ocokoljić taj novi trener. Ali, ako je suditi po nezaboravnoj večeri (u svakom smislu) u petak - jedna pobeda (možda) menja sve, da parafraziramo navijača Partizana Zorana Kostića "Caneta" iz Partibrejkersa.

Prosto, tokom većeg dela utakmice, stanje u Areni bilo je redovno. Bilo je, naravno, povika Željku Obradoviću, vređanja Mijailovića, povika "uprava napolje", standardnih povika, ali ni izbliza koliko bi se očekivalo. A kada je sirena označila kraj meča i kada su igrači stali ispred navijača, cela hala je horski zapevala: "Volim ga, k'o oka dva…".

Ljubav se vratila u Arenu, kratko i jednostavno.

A da je prava ljubav u pitanju, bilo je jasno i posle reči Dvejna Vašingtona nakon meča. Sa osmehom na licu i sjajem u očima, kao kada posle pomirenja ljubavnici ili prijatelji priznaju jedan drugom da su pogrešili, tako je i Amerikanac otvoreno rekao da je podršku navijača uzimao zdravo za gotovo, ali da je to sada daleko iza njega.

Doduše, na pitanje ko je od igrača još to shvatio, Vašington se uz osmeh zadržao na sebi, a onda i "grobarima" poslao poruku na srpskom. Tako malo, a više nego dovoljno armiji navijača Partizana, koji prosto moraju da veruju da je igračima njegovog tima taj grb ipak malo više od posla.

Ovaj derbi može da bude prekretnica, a i ne mora. Ne treba zaboraviti da je Partizan tokom 35 minuta ličio na Partizan tokom većeg dela sezone. Da ne nabrajamo, previše je toga na oba kraja terena.

Ali, kada su počeli da grizu u odbrani i da pogađaju, jasno su svima stavili do znanja da je plafon još jako, jako daleko. Znaju oni šta im je činiti, na navijačima je da ih podrže.

Treba pomenuti još jednu stvar: Mirko Ocokoljić je više nego zaslužio šansu. Istina, ne znamo kakvo je stanje iznutra, ne znamo ni šta on želi. Javno je rekao koliko malo iskustva ima u Evroligi, a ogromni deo karijere proveo je kao asistent. U toj ulozi je najuspešniji bio u Monaku, gde je radio sa Sašom Obradovićem i Zvezdanom Mitrovićem.

Možda i nije dugoročno rešenje. Možda i ne želi da bude. Ali, svakako je zaslužio - konekcija sa igračima, tri vezane pobede i trijumf u derbiju bi trebalo da budu dovoljni za nagradu, jer niko neće da se ljuti ako se pokuša još malo sa njim. A navijači su mu već zadali pomalo šaljivi nadimak, ali pun poštovanja - MOC.