Partizan je sad naporno gledati, a njegovu igru nemoguće opisati

Svašta je prolazilo kroz glavu dok je Partizan u Francuskoj pobeđivao sam sebe protiv Asvela, donosio neshvatljive odluke i čini se po ko zna koji put pokopao sebe i zaboravljao da igra košarku.

Na kraju, posle svega ostaje samo jedna reč - sramota. Nema se zaista drugo šta reći, jer ne može da postoji ne opravdanje, nego objašnjenje zašto se opet gubi od objektivno slabijeg tima, od tima koji bi ovaj sastav Partizana da igra bar blizu onoga što može trebalo da pobedi 10 puta u 10 utakmica.

Željko Obradović je mnogo (mnogo, mnogo) puta govorio o "koncentraciji", ali je posle sramote u Vilerbanu prvi put direktno govorio o stvari za koju misli da je uzrok takvog nastupa - igrači prosto ne misle na utakmicu.

Treneru takvog iskustva i takvog renomea je neshvatljivo da neki profesionalni sportista nije dodatno motivisan kada više od 20.000 ljudi dođe da navija za tebe ili neko troši hiljade evra da bi prešao hiljade kilometara da bi tebe bodrio.

I sasvim ima smisla. Svaki put im postavljamo u Partizanu isto pitanje sa različitim varijacijama - "zašto ne igrate kako možete?", "zašto niste mentalno u utakmici?", "zašto prestajete da igrate?" i slično. A eto, vidimo da su na telefonima pred utakmicu.

Znamo i od ranije da nekoliko igrača ima svoje snimatelje, ljude i timove koje vode sa sobom da ih snimaju tokom utakmica, a dobar deo njih očigledno poklanja vreme stajlingu, odeći, nakitu, frizurama… Tu su i zanimljive objave, pravljenje "kontenta" za društvene mreže i slično, ali oni moraju da shvate da su sve te stvari sekundarne, ili čak tercijarne.

Na prvom mestu su rezultati koji dolaze iz igre. A dobra igra dolazi jer u košarci igra i glava, a ne samo telo. Ne može jedno bez drugog. Nije košarka džoging ili dizanje tegova da se stave slušalice, pusti muzika ili podkast i mozak se isključi.

Kada igrači pričaju o drugarstvu iz svlačionice, možda ne shvataju da cilj toga nije zaista drugarstvo, nego zbližavanje da bi im na terenu svima bilo lakše da rade ono što prosto moraju da rade da bi dobili košarkašku utakmicu - da igraju jedan za drugog.

Bilo je u ovom duplom kolu dosta zanimljivih detalja - videli smo kako izgleda kada u timu imaš doktora za košarku, ma koliko godina imao, videli smo kako Pokuševski konačno pravi iskorak, preuzima odgovornost i odlučnije igra, videli smo kako Fernando od "bekapa" vrlo lako postaje lider…

Videli smo sve i svašta, a ono što ostaje Partizanu posle ovog duplog kola jeste jedan sramni poraz i jedna jako tesna pobeda koja je mogla da preraste u poraz koji bi zauvek zagorčao život njegovim navijačima.

I ne, povređeni igrači i sakati tim ne mogu da budu izgovor, više ne. Ovo je, vidite, zemlja u kojoj se dva kluba stavljaju pod lupu i prati se svaki korak. Ako "sakata" Crvena zvezda može da igra kao zmaj, ako njeni igrači mogu da kidaju, da se skupe i bore kao lavovi za sjajnu igru koja nužno donosi pobede, za Partizan baš nema izgovora.