Partizanov Dan mrmota - Kada će konačno svanuti novi dan?

Ne, i dalje nema ništa novo da se napiše o Partizanu. Njegovi navijači imaju utisak kao da uvek gledaju istu utakmicu u Evroligi: njihov tim će samo u jednom trenutku da prestane da igra, ili neće početi da igra, pa će se naknadno uključiti, a rival će za to vreme lagano izgraditi pobedu.

I ništa se nije promenilo ni u Atini.

Prosto, Partizan živi "dan mrmota", što je možda i vrlo dobra metafora za ovo šta prolazi ovaj skup igrača u crno-belom dresu. Naravno, u pitanju je sada već klasična komedija "Dan mrmota" pokojnog Harolda Rejmisa.

Američki glumac, scenarista i reditelj je na ovaj ili onaj način oblikovao američku filmsku komediju osamdesetih i devedesetih, od "Ghostbustersa" do "Analize this", ali u rediteljskoj karijeri se ističe upravo "Groundhog Day" - "Dan mrmota".

Svi znamo, ali da se podsetimo: Bil Marej glumi Fila, sebičnog i egocentričnog televizijskog meteorologa, koji odlazi u mali grad da vidi da li će mrmot 2. februara, po izlasku iz rupe ugledati svoju senku i tako "produžiti" zimu za još šest nedelja. Cinični Fil, naravno, prezire taj zadatak, prezire lokalne "seljake" iz malog grada jer misli da je prosto iznad svih.

I onda nekako dočeka kraj tog dana, a kada se probudi - probudi se u istom danu koji je završio. I taj ciklus nema kraja i ništa ne može da ga spasi. Čak ni skok s mosta u smrt. Fil u početku pravi gluposti, pljačka banku, odaje se nižim porivima…svašta nešto loše.

Ali, sve se promeni kada se ispovedi Riti (Endi Mekdauel) i počne da radi na sebi - da uči instrument, da uči francuski, da pravi skulpture od leda. A najviše ga jede to što nikako ne može da spase smrti beskućnika na ulici. I vremenom shvati da su njegova osećanja prema Riti postala prava i onda isporuči svoj izveštaj sa takvom elokvencijom i preciznošću da ostale TV ekipe prekidaju posao da bi ga slušale.

Uglavnom, na kraju postane toliko dobar za sve oko sebe i onda, konačno - svane novi dan.

Sad, pošto ovo nije filmski sajt, ni "recap" starih filmova, Dan mrmota može biti sjajna metafora za Partizan, koji uvek radi iste stvari i nikad ne radi ono što zaista treba i taj ishod je uvek isti. Da kažemo da počne da radi na sebi, u smislu da igra košarku glavom i da igra uvežbane akcije, prati stvari sa treninga i što manje greši; i da počne da bude dobar prema ljudima u svojoj okolini, a to su u ovom slučaju saigrači.

Odradiš svoje dobro i daš sve što imaš za saigrača. I kad to počneš da radiš kompletno, bez zadrške, potpuno - pa možda će svanuti novi dan. Naravno, ne tvrdimo ovde da su igrači slični Filu - zagledani samo u sebe i preziru "seljake", to bi bilo cinično. Poenta je da se za iskrenu promenu mora uložiti stvarni trud, koji neće doći sam od sebe, jer nikad ništa ne dolazi samo od sebe.

Željko Obradović je rekao da je verovao da su rad i trening jedini put ka napred, ali da sada nema vremena za to, kao i da sve zavisi od karaktera, volje i motivacije. Ovaj tim Partizana je svoj karakter pokazao. O motivaciji… A šta reći?

Naravno, na kraju, a možda i na početku, nema nikakve abolicije za Željka Obradovića i Zorana Savića, jer oni su birali ove igrače i oni su odlučili da ova grupa pojedinaca na grudima nosi grb Partizana. Nema izbegavanja njihove odgovornosti. No, uspesi trenera i sportskih direktora se mere jednom jedinom merom - rezultatima. A jedini trenutak da se sagledaju rezultati jeste kraj sezone.

Da li će Partizanu svanuti novi dan uskoro? Iskreno, nisam optimista.