Partizanov klasterski raspad - Ko će vas zaposliti posle ovoga?

Pojam "klaster" u muzici označava simultano oglašavanje više tonova, što je po građi akord, ali svrha klastera nije harmonija, već narušavanje harmonije, odnosno šum u harmoniji. Klaster se na instrumentima sa klavirom izvodi tako što pijanista podlakticom pritisne više crnih i belih dirki da proizvede neprijatan ton.

Izvinite na ovoj kratkoj lekciji, ali to je možda najbolja metafora Partizanove košarke ove sezone u Evroligi. Umesto da pokažu koliki su virtuozi i svojim umećem proizvedu divne melodije, ova grupa građana cele sezone lupa klastere po klavijaturi tima.

Čitali ste ovde ranije da je teško pisati bilo šta o Partizanu u Evroligi ove sezone, a to je bilo pre dva meseca. Posle jednog od najvećih poniženja u istoriji ovog kluba koje je ovaj skup ljudi u crno-belim dresovima priredio svojim navijačima u Kaunasu, teško je naći bilo kakav logičan zaključak.

Čast ponekom izuzetku, ali pojedinci koji nose Partizanov dres u Litvaniji su pokazali ne samo da nemaju svest o tome za koga igraju i šta znači taj grb, to su stare vesti, nego su pokazali da nemaju ni trunku samopoštovanja i igračkog ponosa. Na stranu sad bačena sezona, srušena atmosfera, pokvarena jedna od najlepših priča Evrolige, možda jedino smisleno pitanje sada je "ko će vas zaposliti posle ovoga?".

Ne pričamo ovde o šutu Žalgirisa za dva od 74 odsto, što može biti nagoveštaj, niti o odnosu skokova 41/18 ili 26/17 u asistencijama, niti o detaljima kao što je onaj da Birutis uđe da odigra poslednjih pet minuta i da 11 poena bez promašaja, ne. To su, vidite, košarkaške stvari.

Ovaj Partizan je na nivou sa kraja prvog poluvremena, kada je Parker stao da skače za mrtvu loptu sa Brazdeikisom (15 poena, tri skoka, dve asistencije), pa ostao na zemlji i nije ni probao da skoči, već reda radi ispratio loptu pogledom sklonivši se od igrača. To je taj nivo pokušaja i on savršeno predstavlja odnos kakav najskuplji igrač u istoriji Partizana i skoro svi njegovi saigrači imaju prema timu.

O misterioznoj povredi Tajrika Džonsa pred utakmicu koja ima dugačak let nećemo opet, jer što da ne radi to kad očigledno može?

Da se vratimo na Željka Obradovića. Mnogi će opravdano reći da je njegova krivica najveća jer je on birao ovaj tim i to je tačno. Mada, najtrofejniji i najveći evropski trener svih vremena kaže da to nije tako, a vi verujte kome želite.

Ne apsolvira to Obradovića ni malo od krivice, ali on je sa ovom grupom građana bio blizu plej-ina i osvojio je AdmiralBet ABA ligu. Lako je sada izvlačiti citate "da se može pogrešiti kakav će ko biti igrač, ali se ne sme pogrešiti kakav je ko čovek", jer, budite iskreni, da li iko od vas veruje da će neki odabrani igrač biti tip čoveka koji ignoriše trenera? Ako jeste, svaka vama čast.

Koliko su stvari ovde trule govori i to da je jedan Mirko Ocokoljić, čovek koji je karijeru gradio kao asistent, koji se po prirodi ne zamera i ne baca u vatru, javno rekao da nije očekivao ovo od igrača.

Pošto se tim predao početkom drugog poluvremena protiv Virtusa, održan je sastanak sa ekipom. I ona se predala krajem prve četvrtine u narednom meču.

Šta pametno reći? Nema se šta pametno reći, jasno je da je sve ovo posledica narušenih odnosa u klubu, a kad kažemo "u klubu", naravno da su tu uključeni navijači. Jedan klasterski falš umesto košarkaške melodije.

Kako ga rešiti? Možda prvo da se prihvati da nije dovoljno pomisliti da ako neko u klubu samo radi svoj posao dobro, da je to dovoljno. Mora postojati saradnja i mora postojati odnos poštovanja među svima, jer ne postoji drugačiji način da se proizvede melodija.

I rad na tome treba početi odmah, da bude spreman za neku narednu sezonu…