Partizanština u Minhenu je podigla moral, problemi nisu rešeni, da li je ovo nova realnost crno-belih?

Kakvo lepo veče za navijače Partizana u apsolutno košmarnom trenutku za klub. Pobeda nad liderom Evrolige izvojevana je na način koji se savršeno uklapa u ono što navijači "Valjka" zovu "partizanština" - u osakaćenom sastavu, uz veliku borbu, uz neverovatan preokret, brojne pozive policiji zbog otimačine sudija i trenera koji dobija tehničke.

Malo šta može da bude lepše, a najlepše od svega je što je Partizan, uz sve normalne ograde, konačno, bre, delovao kao košarkaški tim!

Tako treba, tako je i trebalo pre. Zašto nije, svima je verovatno preko glave da se postavljaju dijagnoze.

Igrači su se u petak nekako "raskravili", posvetili timu, "otpušili" (iskreno izvinjenje na dva žargonska izraza u rečenici) i da su drugu utakmicu uzastopno odigrali kao tim, jedan za drugog, da su se borili da nisu odustajali - sve ono što se od početka očekivalo od njih - svakako vrlo hrabri i podiže raspoloženje navijača.

I sve se to dešavalo u trenutku kada je predsednik kluba Ostoja Mijailović, trenutno na udaru navijača, izašao u javnost i detaljno izneo svoju verziju događaja koji su potresli klub i naneli mu ozbiljan udarac.

I povrh svega, jedan od glavnih igrača bio je Arijan Lakić, igrač koga navijači vole i podržavaju, čovek kome "grobari" veruju, što daje posebnu draž, ali nikako nije jedini. Igralo je 10 igrača, devet njih se upisalo u strelce, a jedino nije Pokuševski koji je za dva minuta jednom šutnuo.

Kalates je pokazao da je klasa zaista večna, Bonga da je odavno zaslužio "partizansku spomenicu", Fernando je pokazao veliko srce uprkos vidnim ograničenjima, Braun da je jako koristan kada se koristi na pravi način, dakle, ne kao glavni igrač i lider, Džekiri da zna da radi tačno ono za šta je doveden, Osetkovski kvalitet koji se traži, Pejn je pokazao šta je lider i šta je košarkaš iako je "pao s Marsa" kada su u pitanju evropska košarka i Partizan i konačno, konačno je Vanja Marinković došao i rekao "hajde da igramo".

A svi su se borili i kidali i nisu odustajali ni na -27. I konačno, debelo osporavani Đoan Penjaroja, koji je osporavan i na ovim stranama, jeste pokazao zašto je bio trener jedne Barselone, kome je za loptu izmakao "fajnal for".

Njegove tehničke, njegovo isključenje, na to se "grobari" lože jako, pa onda apel navijačima i, naravno, činjenje da posle mesec dana ovaj skup igrača konačno izgleda kao tim - svaka mu čast. To je dobro prolazno vreme, štaviše vrlo dobro u okolnostima u kojima se Partizan nalazi.

I konačno - da li je ovo, da zloupotrebimo H. Dž. Velsa, oblik stvari koje dolaze? Ostoja Mijailović jasno pokazuje da nema nameru da se sklanja, a Partizan svakako mora da nastavi da funkcioniše, pa da li je ovo trener i ovo tim koji će i dalje nositi to slavno ime?

Previše je ovo teško predvideti, ali svakako je jasno da je ovakav pristup, ovakva borba ovih igrača nešto što navijači žele. Kada se vrati Karlik Džons, i ako Marinković nije teže povređen, ako u timu ne bude Parkera, niti se iko ponaša "kancerogeno" - što da ne? Borba se ceni i uvek će se ceniti i uvek poštovati.

Naravno, san se dosanjati neće, ali jasno je da se odgovorni trude da se nastavi dalje, a prošlost ostane prošlost i podrže ovi eventualni ratnici kakvi su se predstavili u Minhenu. Ta namera odgovornih je validna, ali navijači će vremenom pokazati da li su spremni da prihvate "ćelavog" i ovaj novi Partizan…