Tegi o Duletu - Poslednje šetnje kraj Ušća i 30 godina uspomena i anegdota

Duboko je potresla Srbiju smrt Duška Vujoševića, a posebno navijače Partizana. Najviše ipak njegovu porodicu i prijatelje.

Porodica se ne dira u ovako teškim trenucima, a realnost novinarske profesije je takva da prijatelje treba pitati za neko sećanje, uspomenu, karakter, anegdotu… No, svi od reda njegovi prijatelji su odbili razgovor.

Razumljivo. Ko bi uopšte za javnost pričao o nekome sa kim je proveo decenije u druženju? Ipak, jedan čovek se tu izdvaja, a to je naš kolega Vladan Tegeltija. Proveo je decenije uz Partizan, kasnije se zbližio sa Vujoševićem i nevezano sa posao, a u poslednjoj deceniji "i kusur" je to preraslo u prijateljstvo.

Tegeltija, popularni "Tegi" je odbijao takođe da priča, ali poznanstvo dugo četvrt veka sa autorom ovih redova, realnost toga da je i on medijski radnik, ali i razumevanje navijačkih emocija i želja da se čuje nešto "iznutra" o čoveku koga su navijači toliko voleli je dovela da toga da se otvori i podeli svoja sećanja o Duletu.

Samo jednom, samo sada i samo ovde. Mnogo je toga lepog i smešnog i dragog i ne baš toliko lepog ispričao Tegi kroz svoja sećanja i svakako će svi koji su voleli ili makar poštovali Vujoševića naći ovo zanimljivim.

I još jedna stvar - posle Duletovog odlaska su se javili mnogi, baš mnogi, a dobar deo njih, ogromni deo njih nije bio tu kada je Vujoševiću to trebalo. Nije retko da se čuje komentar "a gde si bio pre 10 godina?". E, za Tegeltiju to ne može da se kaže, jer je od početka do ovog tužnog kraja bio uz Duleta. I kroz lepo i ne tako lepo.

No, da ne dužimo - Tegeltija o Duletu.

"Duleta sam upoznao još kao klinac, dok sam bio kadet u Partizanu. On je tada došao iz Mladosti, iz Zemuna i vodio nas je na nekom turniru u Prokuplju. Sećam se, bili smo nemirni, negde nismo spavali, bile su to velike sobe sa po dva puta šest igrača. On nas je sve digao i u dva sata posle ponoći smo trčali po gradu. Vratili smo se posle sat vremena trčanja mrtvi umorni i odmah zaspali. A novinarski smo se upoznali tek kada je on treći put došao u Partizan (2001. godine - op. aut.). Pre toga nisam imao kontakte sa njim. Znao je ko sam i šta sam, i bilo je to sasvim normalno, ništa posebno — ni blisko, ali ni na distanci".

Da li ste se odmah skapirali? Ti jesi navijač Partizana, ali tada, kao novinar, kako si gledao na saradnju sa Duletom i na njegov rad? U vreme kada si počinjao Dule je bio u Italiji i verujem da tada nije postojala takva veza kao sada. Verujem da je to počelo od njegovog trećeg mandata u Partizanu, ali treba da nas provedeš kroz te vaše početke od inicijalnog upoznavanja do odnosa od poverenja.

"To je bilo kako sam rekao sve dok se godinu dana kasnije nije prvi put telefonski uključio u program. Kecman mi je bio gost, bio mu je čak i rođendan. Dule je zvao, bila je to sezona 2002/03, a mi smo nešto komentarisali. Izgleda da sam ja, u svom stilu, komentarisao kako on ima maćehinski odnos prema Vujaniću u odnosu na Šćepanovića. Onda je krenuo: 'Šta ti komentarišeš moje izmene, ko si ti, šta si...' i tako te stvari. Još sam bio iznenađen, kažem mu: 'Pa to je svuda praksa', a on će: 'Ma kakva praksa, šta ti znaš', u njegovom stilu. Bilo je to posebno uključenje. Kako sam završio emisiju, odmah zove Todorić: 'Jao, nemoj, nervoza, Dule je takav, ali nemoj da uzmeš zdravo za gotovo.' I Sibin (Vladimir Sibinović), tadašnji PR, isto me je smirivao. Rekoh: 'Nema šta, ništa s njim više.' Sutradan Danilović, koji je tada bio član FIBA i potpredsednik Partizana, kaže: 'Ja odem na put, vi se posvađate, na šta to liči.' Nismo dugo pričali nakon toga, sve dok nije postao selektor SCG (2003. godina). To leto smo propričali zbog interesa reprezentacije koju je vodio u Švedskoj, i posle toga je sve bilo okej".

Pedja Milosavljevic/STARSPORT

Od tebe je potekao onaj emotivni klip "Pamtim samo srećne dane" i kod svih je tako, ali reci nam kako je Dule umeo da bude težak? Ne da iznosiš neke tajne ili neke intimne stvari, nego primere kad je umeo da bude težak i pokvari ti raspoloženje i dan.

"Lepo si naveo u pitanju, Dule stvarno ume da bude težak, ali ko na to navikne, ko to shvati i koga on prihvati takvog, zna da on ume i da prizna kada pretera. Doduše, možda nije znao lično da se izvini, ali ti stavi do znanja tako što te pozove, a ne priča o temi oko koje ste se razišli, nego nastavlja kao da ništa nije bilo. Shvatiš da je to jedna vrsta izvinjenja i nastaviš da pričaš. Inače, sa kim se žešće posvađa, zna i da ga precrta. Svađao se i težak je bio i sa svojim ukućanima i sa najbližima, ali kažu da je to odlika genijalnih ljudi. On je definitivno bio genijalan, jer je kao mlad trener pratio svu literaturu, nabavljao kasete iz Amerike, iz NBA i sa koledža. On se usavršavao i radio na sebi neverovatno".

Odmah je nastavio sa anegdotama:

"Bio je bukvalno avangarda, primenjivao je sve moguće stvari. Kad smo bili na NBA turneji sa Partizanom, dođemo u Detroit i vode nas kroz njihov trening centar. Dolazi Džo Dumars sa još nekim likom i priča sa Danilovićem. Dule ništa, samo gleda, tada je bio tanak sa engleskim. Danilović počinje da se smeje i kaže: 'Ovaj čovek, pomoćnik Džoa Dumarsa, bio je kod tebe u kući osamdeset i neke.' Bio je neki trenerski seminar gde su dolazili stranci, a Dule ga je odveo kod sebe kući da bi imao kontakt i mogao da radi na nekim stvarima. Taj čovek je kasnije počeo da se bavi skautingom, a Dule ga se nije ni setio jer mu je mnogo ljudi prolazilo kroz kuću. Baš taj čovek im je pomogao oko plejmejkera, pošto Palasio te godine nije došao. Izvukli su iz svoje arhive koga prate i koga skautiraju. Rekli su da je to Bo Mekejleb i još jedan lik. Onda je Dule zvao Bošu Tanjevića, koji je tada bio turski selektor, dobio potvrdu i tako je Bo došao u Partizan. Sve to zahvaljujući čoveku koji mu je bio u kući, a koga se on nije ni setio".

Odmah dodaje kroz smeh:

"Oko dovođenja igrača ima mnogo anegdota. Jedna je vezana za čoveka kome je Dule strašno verovao, Žare Đurišiće, bivši igrač Olimpije i glavni skaut Minesote. Stalno ga je proveravao. Naravno, posle 2001. godine i napada na Kule bliznakinje, u Americi je krenulo snimanje razgovora kada neko pomene Al Kaidu iz bezbednosnih razloga. I Dule, kad ga zove, kaže: ''De si, Žare, Al Kaido!' Čovek odmah prekida vezu, u panici šta će i kako će. Posle par minuta ga zove: 'Jesi normalan, šta radiš, čime se služiš?' Bilo je stvarno mnogo anegdota jer tada nije bilo brzog interneta ni tolikog gledanja igrača, već se sve zasnivalo na poverenju. Sećam se kad je Lazme dolazio, Šilobad ga je po običaju čekao na aerodromu i javlja Duletu utiske. Šilobad ga zove i pita: 'Dule, šta si ti mislio sa ovim čovekom? Niži je za glavu od mene, kako će on da igra peticu?' Dule mu odgovori: 'Ma znam ja to, samo ti vidi da dođe, ne brini.' I Lazme proigra, odigra svoje. Da li je Dule zaista znao tačnu visinu ili je to bila ona 'streč petica', to je sad pitanje, ali tako je to tada išlo".

Pedja Milosavljevic / STARSPORT

Davno je bilo, neko je bilo previranje šta vodi u Evroligu, kako vodi, neki bodovi, ne znam stvarno ni sam šta je bilo, pravile su se neke kombinacije, ja sam pričao sa Duletom, on je onako, potpuno siguran u sebe, rukom polako spuštao moj blok (drugo vreme bilo, pisalo se olovkom u blok tokom razgovora) i rekao: "Plasiraćemo se jer ćemo biti šampioni", bez ikakvog ulaska u bilo kakve kalkulacije. To njegovo samopouzdanje i znanje košarke da ne samo vodi utakmicu savršeno, nego i da osmisli treninge i vežbe po individualnim potrebama su stvari koje su me oduševljavale. Šta je tebe oduševljavalo? Šta si cenio i voleo kod trenera Duleta?

"Kod Duleta me je oduševljavao smisao za humor koji je često prelazio granice normalnog ili odlazio u crni humor. Uvek smo se šalili da je najgore kada je Duletu dosadno ili kada ne može da spava. E, to je onda haos. Večera se, a posle toga se sedi i ko god mu dođe na udar — bilo Todorić, ja, ili neko peti — nastradao je".

Bio je stručan kao trener, rečit u javnim nastupima, ali i jako smešan. Smejali smo se stalno maltene kad god je imao neki javni nastup. Pamtim da je tada, posle ne znam stvarno koje osvojene titule gostovao kod tebe i pričao o svemu, i trebalo je da izvuče dobitnika ne znam zaista čega. Na podu je bila gomila dopisnica, razglednica i Dule je trebalo da izvuče dobitnika. Kleknuo je, spustio se na sve četiri i krenuo da meša tu gomilu dopisnica i razglednica na podu, a onda je stao i rekao "A da". Uspravio se i krenuo na prstima da nabraja zahvalnice: "Hteo bih da zahvalim…" pa je ređao imena prst po prst, a snimatelj je raširio kadar i video se Dule onako ogroman kako kleči na kolenima pored velike gomile dopisnica i klečeći, potpuno ozbiljan nabraja imena ljudi kojima je zahvalan za titulu.

Kako je sam govorio, smeh je spas od svega.

Koji je neki od tih smešnih trenutaka koji ti je ostao u pamćenju? Ne najsmešniji, ne jedan bolji od drugog, samo ispričaj jedan od bezbroj kojih se sećaš.

"Bio je čuveni zastavnik Kereš, čovek koji je od kraja osamdesetih radio u Partizanu administrativne stvari. Jednom je Dule došao, a pošto se tada kupovalo ono čuveno — burek i jogurt u tetrapaku — Dule je nabavio veterinarski špric. Kada su zastavnika pozvali van kancelarije da nešto završi, Dule uđe, zabode onaj veliki špric, izvuče ceo sadržaj jogurta tako da se tetrapak ne otvori, i ode. Čovek se vrati, gleda u šoku šta je ovo, kako nema jogurta, i počne da razmišlja da li je normalan. Uvek je imao neviđen smisao za humor. Čak je preterivao i prema novinarskom velikanu, pokojnom Zoranu Petroviću iz Politike. Kad ga je jednom Zoran zvao, Dule je bio prehlađen, kijao je i kašljao, a Zoran ga pita: 'Šta ti je, što plačeš?' I ovom odmah sine i krene 'Pa ti ne znaš, umro je Kereš.' To je onaj zastavnik JNA koji je radio u klubu administrativne stvari. Kaže mu: 'Možeš li da nam učiniš uslugu i pustiš čitulju? Kasnimo, a treba velika papirologija.' Petrović potegne veze, stave to u novine, ljudi zovu da izjavljuju saučešće, a čovek živ, u šoku. Zoran Petrović godinama nakon toga nije pričao sa Duletom, jer je zbog toga mogao da ostane bez posla. Bio je to neslani, crni humor".

Batina, naravno, ima dva kraja…

"Zezali su i njega dole u Crnoj Gori, bivši fudbaler Zvezde Miloš Drizić ga je zvao u svako doba dana i noći, haos. Dule onda nađe nekog lika da mu slika džip i stavi oglas u novine da ga prodaje za neku smešnu cenu. Ovog su zvali dva dana, svi živi, dok nije provalio da mu je izašao oglas, što je naravno pustio Dule, ha, ha, ha. Ne dao ti Bog da mu padneš pod šake kad mu je dosadno i kad ima vremena".

Pedja Milosavljevic/Starsport

Šta bi ti rekao, po čemu je Dule drugačiji od drugih - i stručno, trenerski i lično?

"Što se tiče struke i treninga, to je bilo neverovatno — kakva priprema, kakva posvećenost. Nikada nije došao nespreman na trening, sve je bilo isplanirano do tančina. Imao je on pomoćnike, ali je maltene radio više sa igračima nego oni sami. Ostajao je, nadgledao, pratio. Čuvene su one priče o građevinskim rukavicama i metlama. On je umeo i da pretera u tome. Jedini koji je mogao da ga obuzda bio je profesor Koprivica. On je takođe bio veliki stručnjak čije je metode 'ruske škole' Dule izuzetno uvažavao. Profesor je znao koliko igrač tačno može da trenira, a da ne uđe u opasnost od povrede. Dešavalo se da kaže: 'Dule, dosta je.' Čim bi se desio neki pad koncentracije ili sitna povreda, Dule bi odmah reagovao. Profesor je imao veliki uticaj na njega sa svojom naučnom analizom da igrač može da pruži maksimum šest minuta, a da nakon toga njegova učinkovitost pada. Tako je Dule menjao igrače. Izračunavali su za svakoga pojedinačno — neko igra šest minuta, neko pet, pa onda koliko mu treba da odmori i da se regeneriše. Mnogima nije bilo jasno zašto menja igrača koji je dao deset poena za kratko vreme, ali menjao ga je jer su stručno utvrdili da bi na osnovu treninga i prethodnih mečeva krenuo njegov pad u učinku. Tako su vodili utakmice i tempirali formu. Postojalo je pravilo da svi igrači moraju za šest sekundi da pređu na protivničku polovinu. Mnogo tih metoda je trajalo godinama. Bilo je ljudi koji su ga napadali da se igrači povređuju zbog preteranog rada, ali tada je bilo manje utakmica. Dule je bio pametan i svestan toga, pa je birao igrače prema sebi — one karaktere koji imaju radne navike i koji će prihvatiti takav rad bez bunjenja."

Odmah je nastavio:

"Mnogi kažu da je on 'endemska biljka' koja može da uspe samo u Beogradu i u Partizanu. Imao je tu privilegiju da mu se Danilović uopšte nije mešao u posao, štitio ga je potpuno i to je davalo rezultate. To je jedno vreme radio i Kića. Međutim, ja mislim da igrači nisu mogli tu da ostanu duže od dve ili tri godine, jer nakon toga dolazi do zasićenja. Zato je i bilo dobro što su odlazili posle tog perioda, a dolazili novi. Naravno, o pokojniku se priča sve najlepše, ali bilo je tu sukoba sa mnogim igračima, ne dao Bog da da se kaže šta sam sve slušao, ali ti ljudi kasnije shvate da je to bilo za njihovo dobro. Čuveno je ono davljenje, ja sam prenosio tu utakmicu protiv FMP-a u Hali sportova. To je bio taj Duletov 'kontakt'. Te večeri su Saša Pavlović i Dule išli kod Bogdana. Duletu je bilo krivo, stvarno, izvinio se i vodili su razgovor, a onda sutradan na treningu Dule opet po starom: 'Ma šta ti ovo radiš, ti si ovo, ti si ono', dok je Bogdan još uvek bio u šoku. Tako je jednom Sašu Pavlovića izbacio, pa smo zvali Danilovića da smiruje situaciju jer je Dule umislio da je Saša napravio neku grimasu dok su gledali video. To je bila neviđena disciplina i na treningu i posle njega. Da se ne ponavljam oko onih priča o kontrolisanju igrača — da li piju, kakve su im devojke, šta rade. Sećam se kad je izašlo da je, da ne navodim sad ime dame, Nikola Peković kupio 101 ružu. To je izašlo u novinama i svi su jedva čekali trening da vide kako će Dule reagovati. Da ti ne prepričavam te scene, bilo je toga i za Semiha Erdena i za mnoge druge, ali kasnije su mnogi shvatili zašto je to radio".

Nije ni ova priča uvek lepa i radosna.

"Ono što je meni strašno krivo je što su se mnogi, koji se sada oglašavaju, tada bili naljutili ili udaljili od Duleta. Mislim da bi on duže živeo da su mu rekli te stvari koje su shvatili, da su mu ih rekli dok je bio tu, da bi mu olakšali sve muke kojima je bio izložen zbog šećera, dijalize i svih problema. Ovo danas mi je malo deplasirano. Osim tebi, nikom drugom nisam izašao u susret za razgovor jer smo drugovi, ali gledam šta sve ljudi danas pričaju, a znamo kroz šta je Dule prolazio 2014. i 2015. godine. Malo ko je tada stajao uz njega. Sklanjali su se, bilo je tu destrukcije i prestrašnih stvari. Ja sam mu isto govorio: 'Ne možeš tako', ali on je očekivao od drugih da se žrtvuju koliko i on, što ipak nije bilo realno. Sećam se, bilo je maltene zabranjeno puštati njegove konferencije jer je tu bilo i politike i svega drugog. Ja sam to puštao, sarađivao sam sa njim deset godina. Posle svake emisije i utakmice neko je dolazio kod mene u emisiju, ostajala je kamera i drugi novinar da snima pres-konferenciju. Mi smo to sve puštali tada u 'Zoni pres' i onda su nas etiketirali, ono čuveno kako on i ja širimo mržnju. Ne kajem se zbog toga, samo je malo deplasirano danas videti neke koji su se tada krili ili ga napadali, a danas govore drugačije. Tada im je navijačka pripadnost bila bitnija od političke".

O tome što ga navijači zovu "general"…

"Mnogi takođe ne znaju da Dule nije voleo da ga zovu 'generale', jer je bio partizanski nastrojen. Ja sam ga zadirkivao: "Gde si, đenerale?", aludirajući na Dražu Mihailovića, što njemu baš nije bilo po volji. Tu smo vodili rasprave, bio je tu i čuveni Boža Koprivica, pa te nikšićke i crnogorske partizanske priče, a ja kad krenem priču o četnicima i kraljevina, ali Dule je terao svoje. Odgajan je u tom duhu — Jugoslavija, 'Prozor mora pasti', Kadinjača i slično. Uvažavao je on i neke druge vrednosti, ali to je bio njegov temelj. Nije završio fakultete, ali je bio neverovatno načitan, i sam znaš koliko je cenio to što ti čitaš. Mogao je da priča o svakoj temi i da se o svemu diskutuje. Vodili smo razne polemike, od muzičkih i filmskih, pa do političkih i geopolitičkih".

O samoj košarci nije imalo mnogo šta da se kaže, jer za to ima pozvanijih i stručnijih, što i sam Tegeltija kaže.

"Nemam šta puno da ti pričam o košarci, to su već svi ispričali i svi znaju. Meni je sa Duletom bilo mnogo zanimljivije van terena. Iako mu je košarka bila glavna preokupacija, umetnost mu je bila izuzetno bitna. O slikama nisam mogao da pričam sa njim jer sam potpuni laik, ali on je baš ušao u tu materiju i to mu je bilo veliko zadovoljstvo. Čuli smo se redovno, zvao me je da pita šta ima novo. Zanimljivo, njegov sin Luka je dolazio da se usavršava na treninzima Partizana, vraćao je lopte ili zapisivao sve. Kažem mu: 'Šta zoveš mene, imaš Luku tamo', a on će: 'Ma šta da pričam s Lukom o tome, on je tamo da uči, a ne da mi snima šta se dešava.' Mimo toga, jako ga je zanimalo kako se koji igrač ponaša, šta i kako radi. Eto, čuo si — Vanju je prvi zvao kada mu je pukla Ahilova tetiva, Radeta Zagorca kada je dobio otkaz u Memfisu. Mene je zvao često jer ne bi stigao da isprati sva gostovanja. Kad bi negde gostovao, na primer kod Miklje, zvao bi me da se posavetuje kako je bilo, šta je rečeno, da ga podsetim na neke stvari. Tražio je informacije o tome šta je aktuelno. Bukvalno se pripremao za studio kao za utakmicu. Tu sam ja bio ljut na njega jer nije slušao. On je čovek koji je pun sebe i koji veruje samo u sebe, ali takvi su svi genijalci. Kada je išao u 'Utisak nedelje' sa Čovićem, govorio sam mu da mora da se pridržava akata i pravnih stvari, a ne onoga što pišu novine. Pošto ni ja ne mogu da se obuzdam vrlo često, tako je i on propustio priliku da ga matira za sukob interesa, političke stvari, uzimanje dvorana Partizanu, UPPR i kršenje akata".

Vladan Tegeltija/Privatna arhiva

Poslednjih godina su imali redovan kontakt, i Vladanu, kao i svima koji su se družili sa njim, nije lako.

"Dule je voleo da me zove dok je noću šetao svoja dva psa oko Ušća, tamo kod Muzeja savremene umetnosti. Tada bi me zvao. Ponekad bih i ja došao posle večernjih utakmica i završenog posla u Areni da prošetamo zajedno. Sedeli smo u vinariji preko puta njegovog stana. U zadnje vreme nije smeo ništa ni da pije jer mu je pao imunitet, sve je pio iz svoje flašice, ali voleo je tu da sedi, da se druži i šali. Bilo je teško raditi sa njim, ali on se nije ustezao ni od sukoba sa predsednikom države. Kad je bio mlađi, umeo je i da se pobije. Čak i kad nije bio u pravu, on je slepo verovao u svoj stav i branio ga. Pitaš me kako se osećam... mnogo mi je teško. Zaplakao sam u Areni. Ne mogu da kažem da me je iznenadilo tog dana jer sam već bio pripremljen, znao sam par dana ranije u kakvom je stanju. Znao sam od doktora i ljudi koji su bili uz njega koliko je to bilo teško. I na žalost, desilo se to što se desilo. Glupo je reći, ali on se zapravo smirio. Teško je živeo — tri puta nedeljno dijaliza, čekanje na transplantaciju bubrega, šećer koji izaziva velike promene u ponašanju, kao i kod svih ljudi koji boluju od dijabetesa. Ko to nije mogao da shvati, taj se ljutio. Pre podne je mogao da bude plahovit, popodne ne. Bio je to čovek neviđenog uma i posvećenosti. Pamtiću koliko je verovao u sebe i u igrače koje je selektirao. Nije uvek sve pogodio, nisu svi mogli da ostvare ono što je on želeo, ali je toliko momaka izveo na pravi put i životno ih obezbedio. Mnogi to nisu umeli da cene, nisu mu praštali neke reči i postupke koje je možda trebalo da oproste, ili su to shvatili prekasno".