The Vlogilla in Manila (2) – Mixue Ice Cream and Tea

Manila – dan drugi. Prvi utisak po dolasku bio je poprilično negativan imajući u vidu da je Kezon siti, gde smo trenutno stacionirani, poprilično mračan deo Manile sa višom stopom kriminala, posebno kada se smrkne, a ovde se smrkava dosta rano u ovo doba godine, već oko 18 sati po lokalnom vremenu. No, preko dana je taj potpuno loš utisak nestao budući da sam počeo da otkrivam kutke ovog dela grada. Daleko da su svi oni pozitivni, štaviše, tas na vagi naginje ka negativim karakteristikama. Ali, to je sve deo filipinske (ne)kulture i neophodno je prilagoditi se na sve one neprijatnosti koje mogu da vas snađu.

Napolju je, kako sam već istakao u prvom delu reportaže, velika vlažnost vazduha, dok je saobraćaj poprilično gust. Za distancu od 12 kilometara treba vam optimalno oko sat i po vremena minibusom. Beogradska gužva više ne zvuči tako haotično? Pritom, ovde i nema nekih saobraćajnih pravila. Uglavnom vlada zakon jačeg. Prvog jutra na Filipinima sa kolegama Srđanom i Sašom uputio sam se ka dvorani „Araneta Koliseum“ gde je bilo neophodno da prođemo sistem akreditovanja, a zatim smo se upoznali sa mestom gde će naša reprezentacija igrati grupnu fazu ovog takmičenja. Dvorana je kapaciteta 14.500 mesta za košarkaške utakmice. Ovalnog je oblika i deluje vrlo moderno i spremno za ono što sledi. Poslednji put je renovirana 2014. godine, a u svetu je poznata kao i mesto gde se Muhamed Ali 1975. borio i izborio sa Džoom Frejzerom u meču poznatijem kao „The Thrilla in Manila“. Prepoznajete odakle kreacija naziva vloga. I, ovom prilikom, zahvalio bih se mojim prijateljima Andrei i Nemanji koji su zapravo i dali inicijalnu ideju oko čega bih mogao da izvučem naziv za vlog sa Filipina. Bolje da ne znate šta je meni prvo palo na pamet...

Nakon što sam izašao iz dvorane zapljusnuo me je kreštavi glas koji je izvodio neku numeru na izvrnutom engleskom. Ušao sam dublje u tržni centar koji je delom na otvorenom i ugledao kako se u podne po lokalnom vremenu održava karaoke u kafiću. To je bila samo naznaka onoga što je mene i dvojicu mojih saputnika dalje čekalo. U blizini se nalazi pijaca koja je ogromna, pod krovom i sa verovatno bezbroj vidova zaraze. Živo i presno meso prodavci drže na kartonskim kutijama na 35 stepeni. Muve hodaju po njemu, a mačke pokraj, krabe su i dalje žive kao i još poneki deo morskih plodova koje skladište u kofama... A miris, pa, samo zamislite kombinaciju ribe, svinjskog mesa, ljudskog znoja, nedostatka higijene uonaokolo i sve to stopite u jedno. Još te vuku za rukav da izabereš baš njihovu tezgu. Neka.

Ali, definitivno jedno od najčudnijih iskustava koje sam imao do sada, bez obzira na to što je bilo gnusno osetiti i gledati sve to na nekoliko minuta. Usledio je povratak u hotel koji je udaljen nekih pet minuta pešaka, koliko je i dvorana. Zatim, nakon predaha krenuo sam natrag u „Aranetu“ gde nas je čekala konferencija za medije Svetislava Pešića i kapitena Bogdana Bogdanovića koja je izazvala dosta pažnje filipinskih medija, a potom je ispraćen brifing i kineske selekcije, odnosno Saše Đorđevića. Naravno, kineskih novinara je bilo pregršt. Ubrzo smo imali priliku da posmatramo završnicu treninga, porazgovaramo sa Markom Gudurićem i Aleksom Avramovićem, te krenemo natrag u smeštaj. Kretati noću kroz mračne ulice, čak iako je hotel vrlo blizu, nimalo nije prijatno... Ali, neka nova energija zapljusnula me je kada sam došao do hotela jer u sklopu istog u podnožju postoji poslastičarnica iz čijih zvučnika čitav dan ide jedna te ista pesmica sa rečima „Mixue Ice Cream and Tea“ koja potpuno ispira mozak i tako ranjivog zaposedne da ne možeš da je ne pevušiš u sebi. U istom hotelu smeštena je i grupica srpskih navijača koji su stigli iz Novog Sada, Hercegovine... Bili su radi da porazgovaraju sa nama, pozovu na pivo i nagoveste neke od planova za navijanje o čemu ćete verovatno saznati baš ovde.

Inspiracija je odavno nestala budući da ovaj tekst pišem u 03.04 sati ujutru koliko je u ovom trenutku, pa je horizontalni položaj jedino što me razdvaja od tastature. A, kako sve to izgleda iz oka kamere, pogledajte u vlogu i osetite makar delić onoga što ja imam prilike da doživim. U taj delić ne podrazumevam miris sa pijace i hipnotišuću pesmicu. To ne bih poželeo nikome...