The Vlogilla in Manila (3) - Biti deo istorije je za ponos

Manila – dan treći. Još uvek postoji određeno prilagođavanje na vremensku zonu, pa čak i kada otvorim oči u devet sati izjutra po lokalnom vremenu osećam se, a i delujem potpuno dezorjentisano. Taman kada se naviknem, putovanju će doći kraj (heh). Ovog petka, trebalo je da krenemo organizovanim prevozom do „Arene Filipini“ i nakon ukrcavanja imali smo priliku da se uverimo u to kako izgleda okruženje i izlazak iz same Manile. Kolika gužva ume da bude i koliko nije najbezbednije moguće, govori vam i činjenica da su mediji imali policijsku pratnju, što, prema rečima iskusnijih kolega, na ranijim većim turnirima nije bio slučaj.

Sam prilazak „Areni Filipini“ je impresivan budući da ostanete zabezenkuti čudom koje je ispred vas. Posebno kada pojmite da nije u pitanju fudbalski stadion kojima je po prirodi ovakva grandioznost, već se radi o dvorani koja će ugostiti neke od najboljih svetskih košarkaša i pritom postaviti novi planetarni rekord kada je u pitanju poseta na jednoj utakmici ovog sporta. Kapacitet je 55.000, a Filipinci su ispred nje bili sedam sati pre nego što bi njihovi zemljaci trebalo da odigraju meč sa Dominikanskom Republikom i tada ispišu nove stranice istorije sporta.

U međuvremenu, prošli smo rigoroznu kontrolu tokom koje su korišćeni policijski psi, a potom smo obišli dvoranu i pripremili se za meč koji je otvorio turnir na Filipinima – Italija protiv Angole. Teško je reći da li je bilo navijača dva tima u astronomskoj areni budući da su se ovacije čule na praktično svaki potez. Pauza između dve utakmice protekla je tako što smo konačno jeli kuvanu hranu, a zatim čekali na spektakl dok je sve više ljudi popunjavalo upažnjena mesta. Za to vreme, nas, a i njih zabavljali su pojedini izvođači na improvizovanoj pozornici među kojima je i filipinski bend koji je podsećao na neku vrstu tamošnjeg „One Direction“. Interakcija na tribinama nastavila se popularnim meksičkim talasima koji su zaista u ovakvom ovalnom obliku, koji nije baš karakterističan za košarkaške dvorane, sa ovakvim brojem ljudi, bili fenomenalni.

Filipinci su isprva ispuštali uzvike na svaki pokušaj ka košu, čak i kada lopta odskače od obruča. Kao da je bio u pitanju fudbalski meč. Mora im se odati priznanje na navijanju tokom meča koji je bio uzbudljiv do same završnice iako su Filipinci imali domaćinsko suđenje. Fenomenalan okršaj bio je viđen između Džordana Klarksona i Karla-Entonija Taunsa, a kada se na to doda da sam prisustvovao obaranju svetskog rekorda po broju navijača na jednoj košarkaškoj utakmici (38.115), onda mogu da utvrdim da sam veoma ponosan i zahvalan na takvoj prilici.

Uvodna pobeda pripala je Dominikanskoj Republici, nakon čega je usledila redovna miks zona gde smo čuli pojedine utiske aktera, a zatim se spakovali i krenuli nazad. Dobro, nismo tako brzo krenuli jer, iako je autobus koji je trebalo da nas preveze do Kezon sitija bio pun, a oko nas nije bilo nikoga, čekali smo bez većeg micanja poprilično dugo. Zapravo, više ne znam ni da li je bilo predugo jer bih verovatno u bilo kom drugom momentu zanemario ovakvu činjenicu. Ali posle čitavog dana jurenja, snimanja, kucanja, montaže i smišljanja sadržaja, bilo je kranje vreme za rem fazu.

Nakon pojedene vrlo tanke i suve pice koja nije pokvarila celokupni, pozitivni, dnevni utisak, krenuli smo putem smeštaja da završavamo poslednje radne zadatake, a zatim spremimo za nove. Danas igra Srbija, odmor će biti preko potreban.

-